Док Бугарска, а и друге балканске земље, покушавају да "врате време" кроз оживљавање „Јужног тока“, Мађарска је направила искорак према будућности. Преко океана Асошијетед прес је коментарисао да је „Мали Путин“ дочекао Путина у Будимпешти. Упечатљив је овај надимак мађарског премијера Виктора Орбана, који је 80-их година минулог века на међународној сцени био познат по својим јаким антисовјетским ставовима као студентски лидер. Његова трансформација у популисту који флертује са Кремљом и гуши другачије мишљење, одраз је уопштеније слике источноевропске приче у којој је побуна против Москве постепено довела до мешовитих осећања према гигантском суседу Русији. Лидери Мађарске, Србије, Словачке, Чешке и Бугарске све чешће играју дуплу игру – удварају се богатим земљама ЕУ, а у исто време кокетирају са руским покровитељством.

И док Бугарска и друге балканске земље покушавају да "врате време" и некако поново оживе пројекат „Јужни ток“, лидер у сфери европске енергетске политике постала је Мађарска. Резултати посете руског председника Владимира Путина Будимпешти не само да су потврдили способност владајуће мађарске елите да анализира општеевропску ситуацију, већ су и показали принципијелно нову могућност за побољшање односа између Москве и Брисела.

Уместо да се бави разним претензијама, Будимпешта је подржала изградњу гасовода “Турски ток” и изразила спремност да постане кључни партнер Русије у новом систему транспорта руских енергената у Европу, заобилазећи Украјину. Орбан није избегао ни тему антируских санкција ЕУ и изјавио да изолација Русије и Европе није сврсисходна.

Русија је потврдила спремност да изгради партнерске односе са Мађарском у оквиру пројекта „Турски ток“. Путин је изјавио да ако Русију не буду ометали, део Јужног тока се може реализовати преко Турске. Он је с тим у вези споменуо могућност да се користе заједничка предузећа са Мађарском и Србијом, да се прође преко Баумгартена кроз Аустрију, а све то наравно ако буде постојала жеља за сарадњом. Чак је и Бугарска поменута као завршни детаљ на читавој гасној слици.

Овакав приступ оријентисан на будућност, у оштром је контрасту са деловањем осталих земаља централне и југоисточне Европе. Код нас је све јасно – изгледа да смо постали свесни важности пројекта „Јужни ток“ након што је Русија одустала од њега. Међутим, реакција Србије изазива чуђење. Београд се као увредио и свим српским медијима се проширио чланак немачког листа „Зидојче цајтунг“, у којем се поново подиже банална тема о куповини српског нафтног монополисте „Нафтна индустрија Србије“ (НИС) од стране „Газпром нефтa“. Према писању листа, руска страна је за НИС наводно платила мање од петине његове вредности. У чланку се, међутим, ни речју не помиње предбанкротно стање српске компаније, ни 500 милиона евра инвестиционих обавеза Русије, нити то да НИС може бити укључен у нову конфигурацију европских енергетских токова. Потребна је само политичка воља. Из Београда су се чули позиви Бриселу да „притисне“ Москву како би обновила пројекат „Јужни ток“.

После Путинових посета Анкари (у децембру 2014. године) и Будимпешти (у фебруару 2015.), европске престонице ће вероватно морати да преиспитају своје приоритете у енергетској политици. Можда и није потребно подсећати да вероватноћа да ускоро дође до прекида транзита руског гаса за Европу преко територије Украјине није мала. А планирано је да се први гас гасоводом "Турски ток" пусти 30. децембра 2016. године.

Превеле: Албена Џерманова, Марина Бекријева