Према последњим подацима, 62 одсто капацитета центара за смештај избеглица у Бугарској је попуњено и у њима живи 3.735 људи. Тренутно се примећује готово незнатно повећање прилива азиланата, али са доласком пролећа експерти очекују пораст њиховог броја. Међутим, упркос овим прогнозама, нема података о избегличком таласу у земљи, изјавио је у интервјуу за Радио Бугарска председник Државне агенције за избеглице Никола Казаков. Он је додао да се агенција ипак припрема тако што планира куповину мобилних стамбених јединица, свака за укупно око 400 особа, које ће бити опремљене као апартмани, као и изградњу два центра за смештај.

У којој је фази изградња ових центара?

„Постоји један објекат у добром стању, који може да задовољи минималне захтеве за смештај тражилаца азила у року од око 4-5 месеци и има капацитет за око 1.500 лица – каже Никола Казаков. - Други објекти су у знатно лошијем техничком стању и због тога ће за њихову изградњу бити потребно много више финансијских и материјалних ресурса и времена. Наша жеља је да избеглички центри буду и добро ситуирани, и да се изграде са мање новца и за краће време. Председници неких општина желе да на њиховој територији постоје слични објекти, али има и таквих који се не слажу. Донедавно грађани нису били задовољни присуством избеглица у центру у Харманлију (јужна Бугарска) и желели су да њихов број буде ограничен. Пре неколико дана сам био у овом граду којом приликом сам се састао и са грађанима. Показало се да су се после увођења полицијског часа у одговарајућим местима ствари смириле. Саме избеглице су изразиле жељу да такав постоји. А оне од њих којима је одобрен статус, могу да на неки начин допринесу развоју насеља у којима су смештене. У Свиленграду се налази прихватни центар Пастрогор. На пример, тамо је промет у угоститељским објектима и продавницама нагло порастао. Забележен је благи економски раст захваљујући средствима имиграната. Немојмо заборавити да ови људи нису дошли овде тек тако и ми смо дужни да пружимо заштиту свакој особи која бежи од грађанског рата.“

Међутим, после давања азила избеглицама, искрсава питање њихове интеграције. У свом последњем извештају међународна организација за заштиту људских права „Амнести интернешенел“ указује на нека побољшања у одређеним областима, али је управо интеграција и даље главни предмет критике. Шта се конкретно ради у том правцу и колико људи ће обухватити програм који разрађујете?

„Тренутно је формиран Национални савет за миграцију и азил којим председавају вицепремијери Меглена Кунева и Ивајло Калфин – каже Никола Казаков. - Сама чињеница да су они његови копредседавајући показује до које је мере Влада посвећена програму интеграције избеглица које су добиле азил. До ове године је било неколико стратегија за интеграцију. Радна група тренутно припрема потпуно нову стратегију како би постојао само један документ на којем ће се заснивати наш рад. Стратегија је скоро приведена крају. Међутим, финансирање је главни проблем. Прошле године, у складу са усвојеном стратегијом, требало је да буде интегрисано 2.450 особа. Али због недостатка средстава то није урађено.“

Да ли је овог пута обезбеђено финансирање програма интеграције избеглица?

„Сада се ради у неколико праваца на проналажењу средстава. У првом реду, из буџета. Други извор новца ће бити оперативни програми. Постоје програми који су већ отворени и у оквиру којих су обезбеђени милиони евра. Један од њих је, на пример, програм „Добро управљање“ са око 300 милиона евра. Трећи правац је фонд „Азил, миграција и интеграција“ који је предвиђен до 2020. године.“

Још када је избио конфликт у Украјини, очекивало се да ће се и избеглички талас повећати. До тога није дошло, а постигнут је и важан споразум, тешко наоружање се повлачи из ове земље, али се конфликту још увек не види крај. Да ли очекујете повећање броја етничких Бугара који би затражили азил у нашој земљи?

„Од септембра прошле године наовамо имамо петоро особа. Из Украјине је стигла једна породица. Тренутно на Бугарску нема притисак од стране особа које траже азил. То, међутим, не значи да ће и убудуће бити тако.“

Превод: Марина Бекријева