22. марта 1973. године у Концертном студију Бугарског националног радија први пут је одјекнула „Вилијева труба“ („Тромбата на Вили“). Тако се звала емисија чија су десет издања остала у историји као једини домаћи музички радио-ријалити.

Овим сигналом почињало је свако издање „Вилијеве трубе“. Идеја о њој припада писцу Кати Воденичаровој која је тада била главни уредник уредништва „Хумор, сатира и забава“ националног радија.

„Вилијева труба“ се појавила у периоду када су многи сањали да постану певачи, да направе каријеру, да зараде велике хонораре, прича она. Саставили смо жири, чији су чланови били музичари, композитори, новинари, писци, глумци. Председник жирија је био Вили Казасјан. Задатак му је био да чим чује лажну ноту притисне стару трубу за фијакер. Емитовали смо позив за учеснике и најављеног дана су из целе Бугарске стигли родитељи са својом обдареном децом и буквално преплавили лоби и двориште радија. Чак смо били приморани да позовемо коњичку милицију да успостави ред. Поделили смо кандидате и почели са аудицијама. Била је то једна бескрајна поворка „талената“ – веома смешна и истовремено трагична. О конкурсу је објављено и више чланака у новинама. Ефекат је био огроман.“

За разлику од ТВ ријалити програма, „Вилијева труба“ није била такмичење. Медији су га окарактерисали као „радио-појаву“ и „прави шоу“. Сатиричар Борис Арнаудов, који је дуго година био уредник на Радију је учествовао и у припреми те легендарне емисије:

„Циљ нам је био да се људи забављају – ми смо ипак хумористичко, а не музичко уредништво. Свакако, желели смо да дамо шансу и талентованим малим певачима да испоље своје способности. Имали смо и сценарио, али смо рачунали претежно на импровизације Вилија Казасјана који је био и наш главни јунак. Сваки члан жирија је износио свој став, а основни циљ је био да превазиђемо тада модерно опонашање популарних естрадних певача. Приредили смо десет конкурса. Нажалост, у нашем тонском архиву се чува само један од њих. Појавило се и неколико неоспорно талентованих кандидата. Они су чак касније завршили Конзерваторијум. Вили Казасјан је био веома великодушан човек. Он их је лично оцењивао и звао да наступе као солисти Биг Бенда радија, којим је дириговао. Мислим да је то био први домаћи ријалити. Сада се они већ раде са пуно пара, а можда чак и много више напора, али се ми поносимо да смо први ударили у гонг.“

„Ма колико чудно звучало, певање се учи“ – то је један од коментара жирија. Или: „Безизражајно, равно певање, неритмично, слаби глас и равнодушно извођење – дежурно понашање, а циљ нам је да песма одушеви људе.“ Свакако изречене са смислом за хумор те су оцене биле и објективне.

„Вилијева труба“ је била изузетно популарна. Емитовала се до краја 1974. г., а обустављена је под изговором да је идеја исцрпљена. Финално издање је приређено у Првом студију Радија уз учешће најпопуларнијих учесника. Међу њима је била и будућа позната певачица Маја Нешкова:

„Бавила сам се музиком и једнога дана отац ми је рекао о конкурсу. Сећам се да сам наступила са песмом „Молитва“ са репертоара Борислава Грнчарова. То је за мене била велика емоција. На концерту у Првом студију радија смо певали у пратњи Биг бенда под управом Вилија Казасјана, који је оставио значајан траг у мојој каријери. „Вилијева труба“ је за мене била шанса да упознам истакнуте тада музичаре и да видим каквим ћу путем кренути.“

Превод: Александра Ливен