Иако смо одавно ушли у 21. век, и даље робујемо застарелим стереотипима. Такво је, на пример, схватање о подели занимања на „мушка“ и „женска“. Даме се ређе од мушкараца опредељују за научне и техничке струке, а чешће за професије из области здравства, образовања и друштвених наука. Не само код нас, већ и у Европи родна неједнакост је још увек чињеница. Без обзира на своје високо образовање жене често теже напредују на послу.

Према подацима Евростата од 2012. г., тек 18 одсто чланова управних одбора највећих компанија у ЕУ чине жене. Осим тога представнице лепшег пола примају у просеку за 16 одсто нижу плату од мушкараца за обављање истог посла. Мит је и то да су професије диригента и машиновође чисто мушке. Међутим, прича две девојке разбија тај мит. Калина Василева руководи симфонијским оркестром града Шумена. Каже да је посао састаје са истакнутим музичарима, професорима Музичке академије и дешава јој се да наиђе на извесно неповерење.

„Понекад ми приступају са сумњом и то не само зато што сам ја жена, већ и зато што сам млада. Али кад се концерт заврши, видим промену у њиховом погледу и односу према мени. Увек ми прија када видим да високо оцењују мој рад - каже Калина - Нисам била свесна колико сам специфична са овом професијом, можда зато што се од малих ногу бавим музиком. Моји родитељи су музичари и као дете често сам присуствовала на пробама оркестра у којем су свирали, одрасла сам у овом окружењу и тамо се осећам сасвим природно, као код своје куће. У својим дечјим годинама сањала сам да ћу једног дана бити певачица. Имала сам леп глас, али када сам одрасла определила сам се флауту. 10-15 година циљ мог живота био је да постанем добра флаутисткиња. Примили су ме на Музичку академију и дипломирала сам у смеру „флаута“. Али сам негде на средини студија схватила да ми у ствари то није довољно. Хтела сам да имам опширнији поглед на музику, а не само да је изводим на флаути. И тако сам срела праве људе, они су ме охрабрили и десило се тако да сам постала диригент.“

Данијела Костадинова, пак, се определила за још неуобичајеније занимање за жену:

„У мојој породици нема железничара. Али ја сам већ као дете знала да хоћу да будем машиновођа – прича млада жена. - Завршила сам високо образовање на Високој саобраћајној школи „Тодор Каблешков“ и тамо сам прошла течај за машиновођу. Већ три недеље сам запослена као помоћник машиновође у компанији „Робни саобраћај“ Бугарских државних железница. Знала сам да ће то бити мој посао, али тек сам на високој школи схватила колико је та професија озбиљна. То ме још више мотивисало.“

Тачно је да многи остају изненађени када виде жену у улози диригента или машиновође, али можда је изненађење још веће када видимо на пример мушкарца који је запослен као медицинска сестра. Медицинска сестра је можда једно од малог броја занимања које у националној класификацији занимања постоје само у женском роду. Међутим, ова чињеница уопште не смета Ивајлу Ефтимову, који већ две и по године ради као медицинска сестра на одељењу интензивне неге Војно-медицинске академије у Софији. Каже да су у болници на овом радном месту запослена тројица мушкараца, а у целој Бугарској тек око 50. Ивајло е завршио „Ветеринарску медицину“, али је увек сањао да буде медицинска сестра. Каже да му неки чисто мушки квалитети помажу да успешно обавља свој посао.

„Лакше ми је да у посебним ситуацијама останем хладнокрван, присебан, док моје колегинице падају у кризу. Уверенији сам, физичка снага је такође од значаја, поготово када су у питању интензивна нега и реанимација, хитна помоћ, шок соба...“

Превод: Албена Џерманова