„Златни кос“ је први и једини фестивал хумористичке и сатиричне песме у Бугарској. Основала га је екипа уредништва „Хумор, сатира и забава“ БНР, а његово прво издање одржано је на Светски дан шале 1. априла 1975. године. Према продуценту и сценаристи фестивала Борису Арнаудову, током година он је постао „верни роб и прави краљ смеха“ и својим порукама пружа посебно задовољство, бодри дух и ствара добро расположење.
„Идеја о фестивалу се родила крајем 1974. године – сећа се Борис Арнаудов. – У то доба свака нова емисија је почињала не само најавном шпицом већ и песмом створеном специјално за њу, која је била својеврстан и препознатљив увод у садржај емисије. Ови стихови су преточени у музичке композиције. Тако су настале прве хумористичке и сатиричне песме. Иницијатори фестивала „Златни кос“ били су тадашњи главни уредник Катја Воденичарова, музички уредник Ангел Георгијев и први сценариста манифестације Васил Сотиров.“
Катја Воденичарова – један од идејних твораца и покретача фестивала „Златни кос“ прича:
„Он је замишљен као безазлена пародија на међународни фестивал бугарске забавне песме „Златни Орфеј“. Фестивал „Златни кос“ је почињао истим сигналом и по узору на „Златни Орфеј“, на почетку су водитељи најављивали имена извођача на неколико језика. Фестивал се завршавао поздравним речима, корпама са цвећем и доделом бројних награда. Била је то спектакуларна представа у којој су песме изводили драмски и комични глумци, од којих су неки почели да певају управо у вези са учешћем на фестивалу „Златни кос“. За то је понајвише заслужан композитор Димитар Влчев који је био њихов ментор. Глумци су сами набављали сценске костиме и давали све од себе као да су добили највећу улогу у својој каријери.“
На фестивалу „Златни кос“ учествовали су најбољи бугарски песници - сатиричари и композитори популарне и позоришне музике, и наравно, најбољи драмски глумци и комичари. У првим годинама свог постојања он је организован у форми концерта. Сценарио је био састављен од минијатура које су извођене на сцени. Сви чланови уредништва „Хумор, сатира и забава“ су свесрдно радили на припреми фестивала „Златни кос“ који је брзо стекао популарност својим снажним социјалним рефлексијама, сложеним колизијама и иронијом...
„Мислим да је то било првенствено због стихова који су допринели подизању његовог уметничког нивоа - каже Борис Арнаудов који се посветио фестивалу од његовог оснивања. - С временом је концертна форма почела да се исцрпљује, а и пародија не може бити бескрајна – наставља он своју причу. - Године 1988. постао сам продуцент фестивала. Променили смо форму и „Златни кос“ се претворио у спектакл, у којем је улога редитеља од изузетног значаја. Нисам имао никакве бриге око тога шта ће се десити на сцени. Глумци су били веома савесни, сами су смишљали етиде које су изводили пред публиком. Покушао сам да уведем правила за избор дела како би била објективно оцењена. Због тога сам текстове и песме давао на читање без имена аутора. Моје је мишљење да су на фестивалу учествовали људи који су то највише заслужили и допринели његовом високом уметничком нивоу који је кроз године сачуван. Настојао сам да у програму не буду присутне грубе и неукусне шале којима данас обилују позоришна сцена и телевизијски садржаји. Урадили смо и песме на стихове бугарских класика Христа Ботева, Ивана Вазова, Христа Смирненског, Димитра Подврзачова. Са свих 40 издања фестивала „Златни кос“ у Тонском архиву БНР сачувано је око 750 оригиналних бугарских песама.“
Превела: Марина Бекријева
Задатак нам је да учинимо Бугарску нормалном државом, а не савршеном. Људском бићу је у природи да живи у свету у којем му држава не седи за вратом и не одређује шта да ради и мисли, у свету у којем га она не поучава како да живи. Наше гаранције су..
Лепа, паметна и помало егзотична, Јелисавета Багрјана је звезда културног неба Бугарске које је иначе готово у потпуности резервисано за представнике јачег пола. Упркос својој осетљивости и крхкости, песникиња је показала задивљујућу снагу и..
„Време вере, наде и љубави. И одсуства мудрости.“ Овим речима је окарактерисао почетак 90-их година Петко Ковачев, који је тада био члан Федерације независних удружења студената и Удружења Екогласност. Године 1990. догађаји су текли бурно:..