„Дивно је кад човек следи пут свог срца“. Овим речима је прва код нас жена шеф хируршке екипе за време војне мисије објаснила свој избор да се посвети абдоминалној хирургији. До сада је већи део живота др Стефке Борисове протекао у Центру за хитну помоћ Војномедицинске академије у Софији. Поред тога она је и члан војног одреда за брзо реаговање.

Убеђена је да не постоје чисто мушке професије, али признаје да је често пута прва реакција људи неповерење. „На нашој клиници имамо једног момка који ради као медицинска сестра. Дешавало ми се да за време јутарње визите од пацијената чујем: „Сестро, позови оног младог доктора“. Људи сматрају да су тешке професије мушке“, каже с осмехом др Борисова. Према њој, лепша половина света се може изборити са било којим изазовом, али јој је потребна подршка у одгоју деце. „Жена ни за шта на свету не сме одустати од материнства - најузвишеније улоге женског рода“, категорична је она.

Ево шта нам је испричала о својој одлуци да постане лекар:

„То је мој дечји сан који нико није потхрањивао. Моја мајка се бавила трговином. Нисам се играла луткама, већ сам одмалена „превијала ране деце“. Затим је на моју иницијативу у школи, када сам била у 4. разреду, основана група „Пријатељи медицине“ и обилазили смо болнице. Присуствовали смо трансфузији крви. На наш позив у школи нам је гостовао проф. Димитар Пасков који је створио лек „Нивалин“. Увек сам пратила свој сан. Када сам завршила средњу школу, конкурисала сам за пријем на студије медицине, али прве године остварени број бодова ми није био довољан да постанем студенткиња. Радила сам као продавачица, а паралелно с тим припремала сам се за нови пријемни испит. Верујем да свако мора да прати сан свог живота, да слуша своје срце.“

Још као студенткиња друге године др Стефка Борисова је ноћу дежурала у Ургентном центру „Пирогов“ у Софији. „Тамо сам постала „стручњак“ за акутни абдомен“, наводи она. Међутим, на самом почетку је била задужена за обраду документације и давање инјекција. На трећој години студија дозволили су јој да изврши прву самосталну операцију слепог црева уз асистенцију једног познатог нашег хирурга.“

Која је цена остварења сна?

„Удала сам се као студенткиња, родила дете, чекали су ме испити и било ми је веома тешко. Дипломирала сам, а пола године након тога почела сам рад као асистента на Катедри хирургије Медицинског универзитета у Плевену. Мој син, који тада још није био напунио три године, је увек био уз мене – седео је на једној столици у сали за операцију. Ја сам се увек залагала за своју професију, али добро знам да све има своју цену.“

Године 1997. за време највеће кризе у Бугарској, када смо имали незапамћену инфлацију, а плате су нам пале на 10 долара, др Борисова је завршила специјалистичке студије из војне хирургије. Две године касније учествовала је у првој војној мисији:

„Моја прва мисија била је хуманитарна - у Македонији 1999. године, када је Бугарска организовала базу за етничке Албанце избеглице. Ми смо их лечили, хранили, бринули о свему. Пошто нисмо имали болницу, ја сам обављала прегледе болесника, постављала дијагнозу и одвозила их у болницу за избеглице која је била удаљена око 50 километара... Рат је ужасна ствар. Али ја се не бојим. Бог воли храбре. Страх паралише!“

Осим у Македонији др Борисова је учествовала и у четири мисије у Авганистану. Радила је у Кабулу, а била је и члан особља шпанске пољске болнице у Херату. „Била је то врућа тачка. Довозили су рањенике из свих крајева Авганистана“, сећа се храбра лекарка.

Превод: Албена Џерманова

Фотографије из личне архиве