„Ово је књига писана 30 година, књига мог живота.“ Овим речима је Катја Зографова, директор Националног музеја књижевности почела своју причу о књизи „Славни, заборављени и забрањени“ која се недавно појавила на нашем тржишту. Катја Зографова верује да аутори који су данас потпуно заборављени или из политичких разлога били забрањени у доба социјализма, као што су Рајко Алексијев, Чавдар Мутафов и Фани Попова-Мутафова, такође с правом заслужују да се нађу у групи славних.

„Чак и када пишем о класицима тежим да разбијем неки штетан мит, да прикажем непознате архиве, преписке и дневнике, јер ми рад у музеју пружа могућност за ту другачију тачку гледишта према књижевности - каже она. - Мислим да је у време великих манипулација пажња према документу од битног значаја, мада се и он може фалсификовати или заменити. Али трагајући за праведношћу и истином ја увек тражим архивске изворе, документарне трагове.“

Катја Зографова за коју многи у шали кажу да је „хомо архиваријус“, истражује наслеђе не само наших славних аутора као што су Вазов, Јаворов, Јовков, Смирненски, Димитар Димов итд., већ и мање познатих, али вредних. На пример, пуно пажње је она посветила писцима који су живели у емиграцији попут Бориса Шивачева и Матвеја Валева.

„Најдрагоценији за нас је архивски фонд талентованих дела писца и сликара Бориса Шивачева који је 20-их година минулог века емигрирао у Латинску Америку - наводи она. - Четири године боравио је у Аргентини. На повратку је на броду којим је путовао иницирао побуну сиромашних јер је био изузетно праведан и хуман човек... Претучен је скоро до смрти. Здравље му је било трајно нарушено. У Бугарској је у једном тренутку било потребно да га ставе у корито од гипса, али чак je и тада, уз огромне напоре воље, он писао предивне књиге. Међу његовим делима су „Сребрна река“, „Писма из Јужне Америке“, први космополитски и хомосексуални роман у бугарској књижевности „Изумитељ“. Управо када је постао популаран и вољен, он је сасвим млад, у својој 30. години живота напустио овај свет. Фасцинира то што четири године после смрти овог дивног и талентованог човека, који је на жалост код нас потонуо у заборав, из Латинске Америке су и даље на његову адресу стизале књиге ради давања мишљења и оцене. Био је и талентовани критичар, поштовалац књижевности на шпанском језику. Његов је први превод романа „Доња Луис“ Шпанца Хуана Валере. Поред тога, писао је критику и есеје посвећене ауторима који су писали на шпанском језику. За собом је оставио занимљива дела.

Кад бих морала да своју књигу представим само једним изразом, онда би он гласио: књига дијалога између бугарске и других европских књижевности.“

Читаоцима ће можда бити занимљиво да сазнају о великом утицају код нас скандинавских аутора попут Ибсена, Стриндберга, Андерсена, или пак о утицају словенских аутора попут Љермонтова и Јана Каспровича.

Превод: Албена Џерманова