„Крадљивац бресака“, „Легенда о Сибину, преславском кнезу“, „Антихрист“, „Трновска царица“… Јунаци и нарације у тим књигама већ више деценија заокупљају свест читалаца преносећи их времепловом у свет имагинације Емилијана Станева. „Вама је стало до истине? Задржите је за себе, ако је наравно знате, мени оставите илузије “- казао је он при крају свог књижевног пута, када је подигао завесу и открио неке тајне стваралачког процеса.

Ево шта је рекао писац о условима у којима је стасао као творац:

„У најгорим условима и без икаквог посебног књижевног образовања. У малом граду у којем сам провео ђачке године, моји списатељски покушаји дочекани су са подсмехом. Ма колико нелогично звучало, управо овај наизглед неповољан стваралачки амбијент био је инспиративан за мене. Ти услови су били кушња мог талента, којем је потребан отпор да би се боље испољио. Дакле, моје је мишљење о повољним чиниоцима и условима нешто друкчије од устаљеног, а посебно када имам у виду у каквим условима стасавају и раде данашњи писци. Своје прве књижевне покушаје начинио сам у ђачким годинама. Када сам 1932. године дошао у Софију, донео сам две приповетке, које су одмах биле одштампане и ма колико то некима звучало охоло, ја сам сам себе створио као писац, без ичије потпоре, изузев оне коју сам добио од читања домаћих, руских, француских и других књижевника.“

То је Емилијан Станев, један од најмодернијих бугарских белетриста из друге половине 20. века, изјавио пре више деценија, а снимак се чува у Тонском архиву БНР. Станев је добио европско и светско признање због специфичног националног карактера свог стваралаштва. У својим историјским романима он не наступа као реалистички описивач догађаја из бугарске прошлости него као филозоф, као неуморни трагач за одговорима на питања: зашто су се историјски токови одвијали на овај или онај начин, зашто се догодило ово или оно. „Бугарска је на ветрометини између Истока и Запада. Ветрови су издувавали скоро све што је било нашко. Ниједан сталеж није успео да заврши свој историјски пут до краја“ – каже Станев. Ево како писац објашњава идеју о Богу и божанском: „Колико је заправо једноставна идеја о Богу! Очито је она настала из човекове потребе да свет замисли као једну целину, уједињену снагом и вољом неке више силе. Из исте потребе је поникла и држава.“

Емилијан Станев је рођен 1907. г. у Великом Трнову, детињство је провео у старој престоници Бугарске чија је историја обавијена велом легенди, а период адолесценције – у граду Елени. Од малена је ишао са оцем у лов, проводио дуже времена усред природе што се огледа у његовом стваралаштву, а уједно је остало и његово омиљено занимање. Завршио је гимназију, затим је неко време учио сликарство код проф. Цена Тодорова. У 30-им годинама уписао је финансије и трговину на Софијском универзитету и истовремено почео да објављује своја прва дела. Иако му је 1971. г. додељена награда „Иван Вазов“ за роман „Антихрист“, а 1975. награда „Јордан Јовков“ за значајан стваралачки опус, премда није застрањивао од тадашњег уобичајеног понашања у друштву, он се није уклапао у стереотип званичне интелигенције тоталитарне државе.

Ево како писац схвата мисију ствараоца:

„Пишчева мисија је, по мом мишљењу, одувек била иста - да пробуђује божанску суштину и истовремено ублажава деловање животињског начела у човеку, да му помогне да дође до смисла постојања, да му улива веру, да му душу испуњује љубављу, да отвара његово унутрашње око за лепоту, да васпитава хумани и борбени дух, да дарује веру у будућност и животно задовољство. Добра књига причињава радост. Ствара осећај среће, зато што уметност отвара нове спознајне видике према свету чија се светлост прелама у сунчевом оку уметника, о којем пише Гете. Тако схватам ја пишчеву мисију и посебно данас када градимо ново социјалистичко друштво. Без такве вере, без хуманости, без човекољубља, без лепоте, без светлог борбеног духа, човеков развој и његова будућност су незамисливи.“

Љубав према Бугарској, неподношљивост према уметничарењу и испразности, слобода којом је артикулисао те истине нису га сврстали међу миљенике тадашње власти. Ма да су га неједном звали да иде у лов са првим државним и партијским руководиоцем Тодором Живковим, а Живков га је лично предложио за народног посланика, њихови односи су били хладни. Престали су да се виђају после једног случаја када су на повратку са ловишта колима пролазили поред неких запуштених пољопривредних површина и Емилијан Станев рекао Живкову: „Ма зашто не вратите земљу људима да је обрађују, као што је било некад, па да све дође на своје место?!“

У једном свом интервјуу писац Јордан Радичков евоцира успомене на свог доброг пријатеља и каже да је он често понављао следеће: „када човек скупља успомене, шири живот. Боље је да човек скупља успомене него ли паре“.

Превела: Ана Андрејева