Подкаст на српском
Величина текста
Бугарски национални радио © 2024 Сва права задржана

1981. - 1300 година бугарске државе

БНР Новини
Монумент „1300 година Бугарске“ и Национални дворац културе у Софији.
Фотографија: архива

1981. година ће остати у свести сваког Бугарина замашним манифестацијама у земљи и свету посвећеним обележавању 1300 годишњице оснивања Бугарске државе. Тим поводом је окончана рестаурација и реконструкција тврђаве Царевец у Великом Трнову, а редитељ Вло Радев је створио авангардни за оно доба мултимедијски спектакл „Звук и светлост“ који и данас привлачи бројне туристе у нашу стару престоницу. Подигнути су споменици међу којима је и импресивни комплекс „Утемељивачи бугарске државе“ у граду Шумен и контрадикторни монумент „1300 година Бугарске“ у Софији. Опет тада у главном граду је отворен Национални дворац културе који је и данас највећи културни институт у земљи.

У својој књизи „Култура и лична власт“ Емил Александров, заменик Људмиле Живкове у тадашњем Комитету културе, и члан екипе која је израдила концепцију јубиларних свечаности, се сећа тих догађаја: „Наше су намере заиста биле амбициозне. Основна идеја је била да сваки Бугарин и свака институција допринесе побољшању сектора у којем ради или живи. Тако да је требало претворити свечаности не у један запажени чин, већ у вишегодишњи процес који би изазвао позитивне промене у привредном, културном, политичком и социјалном животу.“

У тонском архиву Бугарског националног радија се чува снимак говора тадашњег партијског и државног руководиоца Бугарске Тодора Живкова на свечаностима приређеним 20. октобра 1981. године у коме он изражава свој понос нашом богатом историјом.

„Другарице и другови, непрелазно величанство рада наших предака јесте у томе да се бугарска држава, за разлику од тадашњих држава на нашем континенту, градила према принципу ентитета, као држава једног народа – бугарског. У њеним су темељима три основна етничка састојка: Протобугари, Словени и Трачани, који су формирали један етнос –бугарски. То је била прва словенска држава која је постала весник политичког и духовног буђења вишемилионског словенског света, помогла му да се придружи тадашњој цивилизацији и подстакла га да стане на чело. Слава великим првоградитељима, под чијим је вођством бугарски народ створио своју централизовану државу: кановима Аспаруху, Круму и Омуртагу, Кнезу Борису І, царевима Симеону, Самуилу, Асену и Петру, Калојану и Ивану-Асену ІІ. Бугарска земља одавно је била средиште великих за своје доба култура, које су утицале на нашу, и које је наш древни народ стваралачки преточио у своју културу. Али у нашој прошлости постоји један чин који у великој мери објашњава нашу етничку и националну отпорност и несломивост – то је рад генијалних Кирила и Методија, стваралаца словенске писмености и њихових ученика.“

Дан раније – 19. октобра пак је била премијера прве бугарске филмске супер-продукције холивудског стила – „Кан Аспарух“ редитеља Људмила Стајкова на сценарио Вере Мутафчијеве. У главној улози је глумац-дебитант, тада непознати публици Стојко Пејев. Снимање је потрајало 11 месеци уз учешће огромног броја статиста – 60.000. На траци су запечаћене неке од најзамашнијих у светској историји кинематографа коњичке каскаде. И данас није познат тачан износ којим је финансирано стварање овог најамбициознијег дела у 100-годишњој историји бугарског филма, које успешно осваја не само бугарску, него и врло каприциозну америчку публику.

У тонском архиву Радија откривамо и кратак снимак из тог дела:

„Ја, кан Аспарух, проглашавам ту земљу државом Бугара. И нек је они који ће доћи после нас и носиће наше име, воле и чувају… Рекао сам!“

Организација свечаности поводом обележавања 13 векова постојања бугарске државе једно је од неоспорних достигнућа Бугарске у њеној најновијој историји. Али се исте године бугарска јавност опростила и од најватренијег иницијатора свих тих манифестација. 21. јула 1981. г. под нејасним околностима је преминула Људмила Живкова. Ускоро после тога кренула је бесна потера за њеним најближим сарадницима у том подухвату, међу којима су били дипломата Живко Попов, заменик министра иностраних послова и Емил Александров, заменик министра културе, једни од идеолога замашне прославе јубилеја. Чланови њене екипе су отпуштани, изрицане су им партијске, па чак и затворске казне.

Данас својеврстан симбол године славног јубилеја је споменик „1300 година Бугарске“ испред дворца културе у Софији, чији је застрашујући голи костур одавно напуштен од духа времена.

Превод: Александра Ливен



Последвайте ни и в Google News Showcase, за да научите най-важното от деня!

Више из ове категориjе

2012 г.: Алексис Вајсенберг: „Све је звук “

„ Био је најлепши пијаниста свог времена. Отмен, поносан и недокучив, као да је био рођен у фраку“ . Тако берлински лист „Ди Велт“ описује Алексиса Вајсенберга. Рођен је у Софији 1929. г. Одлично васпитање стекао је у космополитској породици, а..

објављено 3.12.15. 13.19

2011. – Незаборавни Велко Канев

„Верујем да би чак и талентовани Станислав Стратијев који је специјално за Велка Канева написао улогу у амблематском филму „Оркестар без имена“ тешко нашао речи утехе, да је сада међу нама. Велко је био од оних глумаца који позоришну представу..

објављено 27.11.15. 13.01

2010. - Кристалина Георгијева: „Важно је знати да можемо бити на равној нози са свима у Европи“

„Оно што се догађа у свету утиче и на нас. Што више затварамо очи пред том чињеницом, што се више заглибљујемо у своје унутрашње проблеме и сами себи сужавамо видике, то смо више неадекватни у погледу доношења одлука у земљи. Зато бих рекла да..

објављено 19.11.15. 13.36