Најновија историја Бугарске је низ лутања у потрази за Великим братом и спаситељем. За време два светска рата Велики брат је био у Берлину, затим у Москви, а сада је у Бриселу. А потрага за спаситељем се наставља и данас, иако је Бугарска члан, мада и најсиромашнији, клуба најбогатијих на свету. Током година спаситељ је попримао ликове различитих политичара и странака за једнократну употребу, али је један међу њима увек сијао посебном, племенитом светлошћу. Он је био мало заборављен, али је Свети синод Бугарске православне цркве нас подсетио на њега.

Симеон Сакскобурготски је ушао у бугарску политику 2001. године, обећао Бугарима знатно побољшање животног стандарда одредивши за то максимални рок од 800 дана, а они су га изабрали за председника владе. Већ тада је било одређених потешкоћа у вези са његовим статусом. Племић који је после смрти свог оца Бориса ІІІ проглашен за цара Бугара, али никада није царовао, односно никада није абдицирао, вратио се након дугих година прогонства да би преузео функцију премијера Републике Бугарске. Његова судбина се не разликује много од оне осталих „спаситеља“ – после четворогодишњег мандата Симеон Сакскобурготски је пао у заборав, а до обећаног благостања није дошло. Међутим, од прошле недеље име цара-републиканца се поново нашло у водећим насловима штампаних издања због одлуке Бугарске православне цркве да се он спомиње као цар Бугара за време јавних и приватних богослужења у свим храмовима и манастирима. 

Дакле, криза идентитета која већ деценијама прати Бугарску, тренутно је достигла нови врхунац, јер говорити о цару Бугара у држави која је република у најмању руку је неадекватно. Релативно адекватно је реаговао председник земље као представник световне власти, који је позвао Свети синод да преиспита своју одлуку донету уочи обележавања 1.150 година од покрштавања Бугара.

Ако следимо логику, учешће на парламентарним изборима 2001. године и преузимање кормила извршне власти у парламентарној републици јесте одустајање од монархистичких претензија. Симеон Сакскобурготски је прихватио грађанско име и републичку функцију, али се није недвосмислено одрекао круне. А у свести Бугара ће можда остати горки укус скривеног и не баш племенитог циља његовог повратка у домовину, јер након званичног повлачења из политике бивши премијер наставља да ради само и једино на поврату своје имовине. Као и многи његови претходници у улози спаситеља, цар је политику искористио за сређивање својих ствари. Сада је Симеона потребно спомињати на богослужењима као цара Бугара. Какви год били мотиви високог клера, изненађујућа одлука тешко да ће вратити поверење верника у Бугарску православну цркву које опада вратоломном брзином.

Превела: Марина Бекријева