Он је разбарушен, а поглед му је застрашујући. Важи за борбену и снажну птицу са савршеним и брзим летом. Воли да једе… угинуле животиње. Није неки лепотан, али је племенитог стаса. Изволите упознати симбол Софије – белоглавог супа!

Ова неугледна птица је за време Софијског фестивала науке изабрана за маскоту главног града. Идеја организатора је привући пажњу према овим животињама које нам се чине ружним, али истовремено одржавају природну равнотежу биљног и животињског света. Неке врсте лешинара су већ изумрле на целој планети, друге су угрожене у светским размерама, али из чисто психолошких разлога људи им не обраћају никакву пажњу. То и није неко чудо јер ко би се занимао за трома, неугледна и безоблична створења? Сасвим су друга ствар слатке и пуфнасте животиње или пак племените мачке какви су лавови и тигрови! То није много фер зато што су све животиње подједнако драгоцене за природу – уверавају нас биолози. Таквог мишљења је и утемељивач „Друштва за заштиту ружних животиња“ Сајмен Вот. Познати британски научник и тв водитељ стигао је у Софију да би промовисао своју књигу и учествовао у церемонији избора симбола главног града. Са типичним енглеским смислом за хумор објаснио је зашто су из WWF за свој лого изабрали симпатичну панду: „Зато што је црно-бела и тако штеде милионе на штампању материјала. Зашто нису изабрали неку ружнију животињу? Кажем вам, није то фер!“ - ускликнуо је познати заштитник природе.

И тако, у тесној конкуренцији за престижно одликовање Софије такмичила су се још 4 одвратна створења. Свако од њих имало је свог заступника који је промовисао његове квалитете пред бројном публиком, окупљеном у сали позоришта „Софија“. Најубедљивији показао се ветеринар Тома Штиљанов, који је представио белоглавог супа. Од њега смо сазнали да је средином прошлог века ова чупава птица нестала са неба Бугарске. У 70-им годинама међутим мала популација овог лешинара је увезена из Шпаније и реинтродукована у Бугарској:

„То је птица за коју немамо баш никакво разумевање! - објашњава Тома. –Лешинари једу угинуле животиње што људима звучи ружно, ма да је за природу од виталног значаја, а још и не изгледају љупко. Њихова станишта у Бугарској су тренутно четири. То су неки делови Старе планине и подручје Родопа изнад града Крџалија. Њихов број тренутно је између 50 и 100 парова. Код те врсте је посебно изражен баланс породичних обавеза – на једином јајету које снесе женка леже на смену оба родитеља. Ови супови живе у великим заједницама и строго су моногамни. Лете на великој висини, укључиво и таквој која није видљива људском оку и нагло се спуштају када примете плен. Шта заједничко има међутим белоглави суп са Софијом? Ова врста је била присутна у зоолошкој збирци цара Фердинанда која је касније прерасла у зоолошки врт Софије. То је једна од првих институција у Бугарској која се почела борити за обнављање популације белоглавог супа у нас.“

Конкуренција за титулу маскоте Софије белоглавом супу биле су медицинске пијавице које се ретко кад могу открити у дивљој природи, обична крастача позната и као шумска крастава жаба која не преноси никакву красту, затим највећа лепотица у овом такмичењу – ноћни лептир и још једно створење одбијајућег изгледа шишмиш потковичар – претендент за титулу који замало није однео победу. Овај гадић настањује углавном подруме и поткровља, може да поједе храну једнаку трећини своје тежине, а женка своје младунче рађа наопачке, почевши од задњих ногу.

Превела: Ана Андрејева