Почетком јуна Софијска филхармонија представила је виолончелисткињу Диљану Момчилову која већ две деценије живи преко океана, али није изгубила везу са домовином.

За Радио Бугарску она је изјавила:

Увек ми је велико задовољство да радим са Софијском филхармонијом и њеним главним диригентом Мартином Пантелејевом са којим радимо заједно по други пут. Добила сам такође позив од проф. Анатолија Крстева да организујем тродневни мајсторски курс на Националној музичкој академији „Панчо Владигеров“. Веома ме је обрадовало присуство толико бројних младих бугарских талената. Сви су били одушевљени, а наше вежбе су трајале од јутра до вечери.

Диљана Момчилова је дипломирала на Музичкој академији у Софији, а касније магистрирала на светски познатом престижном институту „Џулијард скул“, где се традиционално одржава тзв. концертни конкурс. Победа на том такмичењу чини те познатим именом на „Џулијард скулу“, каже Диљана Момчилова. Поред могућности да буде солиста оркестра, победник добија право да одабере инструмент из његове скупе колекције. Сећање на конкурс враћа је у 1998.:

Баш кад сам ја победила, колекција је употпуњена једним челом, марке „Страдиваријус“. Мој професор Харви Шапиро посаветовао ме да затражим управо њега. Сећам се да нисам имала право да га понесем кући, зато што му је цена била фантастична. Иначе, није лако да навикнеш да свираш на инструменту „Страдиваријус“. Сваки од њих има тако рећи своју ћуд. Утврдила сам нешто јако занимљиво – што је човек удаљенији од музичког инструмента у дворани, толико је звук виолончела јачи. Дуго година имала сам прилику да свирам и на другом мајсторском италијанском инструменту, марке „Тонони“. Чак сам га волела више него „Страдиваријуса“, јер ми је његов звук некако више одговарао. И тај чело имао је снажан звук у сали, а то је важна особина, јер чело у принципу није тако продоран као што је рецимо виолина.

Када ти је твој професор пренео сву своју љубав и знања о музицирању, једног тренутка прихваташ његове естетске погледе као своје. Оно најважније што сам прихватила од свих музичких педагога са којима сам радила, укључујући Анатолија Крстева, јесте управо снажно уметничко присуство.