Код нас је суботњи међународни дан избеглица обележен округлим столовима, скуповима, информацијама о додељеним средствима и смирујућим хвалоспевима од стране власти да ми активно радимо на решавању питања све већег миграционог таласа, да је ситуација стварно тешка, али ћемо се ми наравно снаћи, да се солидаришемо са Грчком и Италијом.

Вицепредседник земље Маргарита Попова била је патрон конференције на тему „Партнерство за интеграцију избеглица у Бугарској”. Она је том приликом са пуно разумевања нагласила да „азилантима у Европи мора да буде омогућен пристојан живот, и да уједно с тим буду мотивисани да поштују своја права и обавезе баш као и сви остали европски грађани”. А у петак је Никола Казаков, председник Агенције за избеглице, одушевљено саопштио да европске институције додељују Софији читавих 4 милиона евра за решавање питања издржавања имиграната!

На састанку министара унутрашњих послова у Луксембургу, бугарски министар Румјана Бачварова изговорила је очекивано „Yes”. Она је саопштила да Софија прихвата систем квота који је најавио Брисел о распоређивању 40 хиљада миграната настањених у Италији и Грчкој у земље ЕУ, што значи да ће Бугарска од њих прихватити 572 лица: 343 из Италије и 229 из Грчке. „Проценили смо да морамо испољити солидарност, jeр смо ми у ствари одувек били на тој позицији. Зато што се сутра и нама може догодити да тражимо такву солидарност”, истакла је Бачварова.

Неки домаћи политичари су одмах контрирали да нам је та солидарност потребна не сутра, него већ данас, зато што као копнена граница ЕУ Бугарска је само у првих 5 месеци године прихватила 6.000 избеглица, већином сиријских грађана који долазе из Турске, а смештајни капацитети за збрињавање избеглица су скоро у потпуности попуњени.

Ипак се у презентираној у Луксембургу позицији Софије, макар и стидљиво наводи да „Бугарска тражи, пошто у предлогу Европске комисије стоји да су због свог географског положаја, као и због даљих конфликата у региону, Италија и Грчка много рањивије од других држава чланица, да те исте околности буду узете у обзир и када је реч о Бугарској”. Међутим, која фајда. Француска је због избеглица затворила своју границу са Италијом, Мађарска подиже жичане ограде на граници са Србијом, у низу европских метропола организују се масовни протести против квотног пријема избеглица. И све је то небеска храна за ултра националистичке формације у земљама Старог континента.

Искрсава питање зашто ЕК не презентира паралелно са квотама за релокацију миграната исто толико детаљан план борбе против нелегалног транспортовања миграната, које се за криминалне организације већ претворило у озбиљан „бизнис” који им доноси милионе евра или долара. Зашто не представи и конкретан план интеракције са властима у земљама које генеришу миграцију, како би се та појава бар донекле спречила?

А шта да кажемо о тврдњама неких посматрача да је миграциони талас из Сирије кроз Турску према бугарској граници вероватно највећим делом сачињен од прикривених плаћеника Исламске државе, који имају задатак да се инфилтрирају у европска друштва и да се у одређеном тренутку на дати сигнал покрену. Надајмо се да су то само празне приче екстремних националиста.

Било како било, бугарским властима предстоји једно заиста „вруће лето”. Нико не би могао прогнозирати колико ће још миграната „закуцати” на бугарска врата или ће нелегално ући у наредним месецима. Поред њих додајемо и терет квота из Италије и Грчке. Сигурно је такође да ће се тензије и негативан однос друштва повећавати сразмерно фреквенцији криминалних појава међу већ смештеним у Бугарској мигрантима.

И за крај, није тајна да већина избеглица има за циљ да достигне до богатих западних друштава, а не да остане на најсиромашнијој територији ЕУ. Тако да ће бугарске власти морати да се сналазе и са репатрираним, односно враћеним натраг у Бугарску избеглицама, рецимо из Немачке и Француске.

О каквој онда солидарности можемо говорити?

Превела: Катарина Манолова