У Лопушанском манастиру Светог Јована Претече можеш да проведеш дан као прави монах у ћелији, далеко од кушњи савременог света. „То је начин да задобијемо више људи за хришћанску веру“, каже игуман манастира отац Христодул. Испоставило се да има више кандидата. Међутим, за сада се нико није усудио да коначно обрати леђа световном животу и да се окрене посту и молитвама.
Али отац Христодул не губи наду. Признаје да су током година многи верници проводили дуже времена у манастиру, неки су чак били искушеници, али су пре или касније одустајали да приме тешки монашки чин. Иначе обитељ стално дочекује посетиоце – и набожне, и не баш. „Током туристичке сезоне долази много људи, али је тешко да проценимо ко је мирјанин, ко – туриста, јер за нас су сви – чим уђу у храм Божји да запале свећу – богомољци“, тврди игуман.
Судбина манастира Светог Јована Претече обележена је трагичним догађајем. У средњем веку на овом месту је био изграђен други манастир, али су га за време Чипровског устанка који су католици на подручју северозападне Бугарске организовали 1688., Турци спалили. У пожару је погинуло много жена и деце који су тражили спас у манастирској цркви. „Ти мученици су својом крвљу претворили ову обитељ у свето место за сваког Бугарина, јер нису изневерили своју веру и вољу за слободом“, каже свештеник. Више времена место је било напуштено, али су се године 1850. мештани одлучили да саграде нову обитељ. И десило се чудо. Из пепела, нетакнута ватром и вековима, појавила се икона Свете Богородице.
„Бог ју је сачувао – не крије своје емоције отац Христодул. Тадашњи игуман ју је открио и да би је сачувао од Турака наредио је да је уграде у зид манастирске цркве. Међутим, он је изненадно преминуо и није стигао да пренесе тајно место монашкој братији. Дуго времена икона је остала сакривена од људских погледа, али је 2013. једна жена видела у сну где је уграђена икона. Јавила се у манастир и описала тачно место. Тако је пре две године чудотворна икона искрсла пред верницима и отада привлачи бројне ходочаснике и туристе. Помогла је многим нероткињама, други пак су захваљујући њој пронашли правог човека за свог сапутника у животу, а трећи су се поново срели после растанка или развода брака и са миром и љубављу у срцу закорачили у нови живот.“
Манастирска црква Свете Богородице је умањена копија оне у Рилском манастиру. Њене су иконе сликали мајстори Самоковске школе. Изграђена је донацијама мештана. Богати су давали новац, сиромашни – јаја. Зографи су жуманце стављали у боју, те зато иконе нису изгубиле свој исконски сјај.
Понекад туристи ноће у манастиру. За њих постоје посебне хотелске ћелије. Отац прича да викенде овде проводе целе породице са децом. Али услови који им се нуде немају ништа заједничког са аскетизмом монашког живота за који се мало ко опредељује. На жалост, код нас има све мање настањених манастира. Међутим, отац Христодул је убеђен да се људи плаше непознатог и ако имају могућност да се бар на час упознају са животом испосника, радо би начинили судбински корак:
„Њима нудимо да се дотакну реалног живота монаха – да остану овде, да присуствују јутарњим молитвама, а затим и вечерњим, венчањима и крштењима. Да раде на пољу и у бостану, али пре свега да проведу време у молитвама и самоћи.“
Поједини искушеници живе 3-4 месеца у светој обитељи у настојању да се приближе Богу. Међутим, у неком тренутку бацају расу и беже натраг у модерни свет. „Свакодневица божјег службеника је тешка“ – каже игуман. По његовим речима, понекад у манастир долазе млади људи који не знају ништа за монашки начин живота који је посвећен искључиво духовности и потпуном повлачењу од света. Они заправо доживљавају свој боравак у обитељи као у неком санаторијуму. „А монах је одан Богу и своје лично време посвећује молитвама“ – наводи отац Христодул и додаје да није изгубио наду да ће ипак успети у покушају да привуче више божјих службеника у свој манастир.
Превод: Александра Ливен
Фотографије: Венета Николова
Бугарска православна црква данас слави успомену на свете бесребренике и чудотворце Козму и Дамјана, браћу из Асирије, који су живели у IV веку. Њихов отац, пореклом Грк, умро је рано, а мајка Теодотија, хришћанка, васпитавала их је у духу хришћанских..
Данас се навршава 165 година од рођења академика Александра Теодорова-Балана, првог теоретичара бугарског књижевног језика, фонетике и граматике. Балан, који је рођен 1859. године у селу Кубеј у Бесарабији, своје школовање је започео у Болградској..
Бугарска православна црква 26. о ктобра слави успомену на светог великомученика Димитрија Солунског, који се сматра једним од највећих светитеља у Православљу. У нашој традицији, његово име се везује за обнову Другог бугарског царства током XII..