Понижен. Тако се вероватно осећао председник земље Росен Плевнелијев после одлуке парламента да се на референдуму који ће се одржати крајем октобра грађани изјасне једино о најнезначајнијем од укупно три питања везана за промене изборног законодавства у Бугарској. Народни посланици су одлучили да затраже мишљење грађана само о увођењу гласања на даљину. Друга два питања, која је предложио шеф државе - увођење обавезног гласања и гласања по већинском изборном систему, била су и остала врућ кромпир који се пребацује из руке у руку.

Увођење гласања по већинском систему је једина могућност за грађане да изаберу свог народног посланика, јер се, према важећем закону, на изборима предлажу партијске изборне листе а бирач, у најбољем случају, зна једино њеног носиоца. Листе се припремају у партијским централама према утврђеним правилима која се не могу назвати транспарентним, а места се додељују на основу заслуга. У зависности од тога колико је један кандидат за посланичко место послушан одређује се и његово место на листи. И пошто се све партије придржавају тог начела, оне су се једногласно успротивиле увођењу већинског изборног система. Ништа мање вруће није било ни питање о увођењу обавезног гласања. Иза тога је скривен један ружан и тужан изборни феномен – а наиме, обавезно гласање би ограничило учешће у трговини гласовима. Ватрени противник ове превентивне мере је опозиоциони Покрет за права и слободе, а разлози за то су више него логични – по мишљењу домаћих и међународних политичких посматрача, са 36 посланичких места у садашњем парламенту Покрет за права и слободе је постигао онолико колико се могло што се тиче заступљености у парламенту, с обзиром на ниво излазности на досадашње изборе. Њено повећање у знатној мери би умањило утицај странке у парламенту. Обавезно гласање можда и није најдемократскији инструмент за повећање излазности бирача. С друге стране, живот у демократском друштву захтева грађанску ангажованост као што је учешће на изборима, на пример, уместо да уз пиће и за столом код куће мудрују о политици. Испуњење грађанског дуга укључује и преузимање одговорности, па макар то било једном у четири године. Али како да тражиш од бирачког тела да покаже грађанску ангажованост и одговорност када сами народни посланици не знају шта је то. Бугарска је парламентарна република, али мало ко од наших парламентариста зна шта то заправо значи. Премијер Бојко Борисов није био исцрпан, али им је то покушао разјаснити на само њему својствен начин: „Колеге из Реформистичког блока треба да науче да је лепо говорити у јавности и нико не пориче да су велике демократе, али њихов посао у парламенту је да седе на својим местима.“

Очигледно збуњени његовим речима, за избор новог заштитника грађана у четвртак окупила су се чак 223 народна посланика. Тајно гласање им је омогућило да изаберу кандидата социјалиста Мају Манолову за новог омбудсмана Бугарске. На стотине становника главног града Бугарске реаговало је спонтано и изашло на улице у знак протеста против избора партијски обојеног политичара на ту натпартијску функцију, политичара који је стао у одбрану скандалозних именовања претходне владе због којих је хиљаде Бугара месецима протестовало, што је приморало владу да поднесе оставку.

У само две недеље парламент је успео да упропасти две кључне реформе за Бугарску и обесмисли институцију „заштитника грађана.“ Тако су недељу дана пре летњег одмора парламента посланици направили нешто као ништa.

Превела: Ајтјан Делихјусеинова