Почетком идуће године треба да започну истраживања залиха нафте и гаса у блоку „Кан Аспарух“ у акваторији Црног мора. То је најавио премијер Борисов, алудирајући на пројекат три велике међународне компаније које чекају да добију „зелено светло“ од 2012. г. Према садашњој конзервативној влади у Софији, у основи одуговлачења је била влада Орешарског, која је страховала да ће вађење гаса у Бугарској ослабити зависност земље од руских испорука. Стручњаци сматрају да на територији од 14 хиљада квадратних километара, свега 80 километара од Варне могу да открију на велике залихе. Наде улива и чињеница да је у суседним румунским водама пронађено између 40 и 80 милијарди кубних метара гаса. Последњих година потрошња Бугарске износи око 4 милијарде кубних метара годишње, а очекивања су да до 2015. она порасте до преко 6 милијарди. Са данашњим даном ми увозимо око 85% потребних нам количина природног гаса из Русије и били смо међу најпогођенијим гасном кризом с почетка 2009. г.

Та је криза својеврсна вододелница у енергетској политици целе Европе. Отада упорно се траже алтернативне Русији изворе и неке су их земље већ пронашле. Суседна Румунија је разрадила своја гасна налазишта и данас увози свега 10% јој потребних количина. Литванија је купила танкер који се на обали Балтичког мора претворио у огроман терминал укапљеног гаса. Дуги 300 метара танкер носи име „Independence“ (независност) и то објашњава све: капацитет од 170 хиљада кубних метара гаса може да обезбеди 90% гаса потребног три балтичке републике.

А шта ради Бугарска? Од 2009. г. наовамо се креће у ритму танга – два напред, један назад. Свака промена владе у Софији утврђује нове приоритете у гасној политици. До данас ниједан од планираних великих пројеката није завршен. Амбициозни гасовод „Набуко“ који је требао да заобиђе Русију као испоручиоца и да обезбеди Европској унији директан приступ налазиштима у Каспијском мору није успео. „Јужни ток“ очигледно неће бити завршен. Декларисана 2009. г. жеља Бугарске да диверзификује своје гасне испоруке остаје само на папиру. Мукотрпна изградња гасних конекција са суседним Турском, Грчком, Румунијом и Србијом већ није занимљива чак ни за медије. А бучно је рекламирана као спас од руског монопола. Иако са неким европским финансирањем, 6 година након гасне кризе није завршена ниједна од те четири конекције.

Превела: Александра Ливен