Испред мање од хиљаду људи бугарска национална фудбалска селекција је одиграла своји последњи квалификациони меч за Европско првенство идуће године и победила Азербејџан са 2:0. Тако је наш тим забележио своју прву „домаћинску“ победу у европским квалификацијама од осам година наовамо. Последња је била када смо савладали Румуне са 1:0 у новембру 2007. г. Сада је Бугарска завршила четврта у својој групи са 11 бодова. И поред победе наши репрезентативци ће по пети пут заредом гледати велики фудбалски форум на телевизији. Уосталом, победа није обрадовала ни саме фудбалере. Она је, ипак, једина од пет домаћинских мечева квалификација. За фудбалере селектора Ивајла Петева тај је успех трећи од десет одиграних мечева, а четврто место у групи је веома далеко од сањаног трећег које је заузела Норвешка са 19 бодова. Победа је и прва на националном стадиону „Васил Левски“ у званичној утакмици од марта 2013. године наовамо, када смо у светским квалификацијама савладали Малту са 6:0.

После ове тужне статистике да ли уопште ваља ишта коментарисати! Где је она сањана светла будућност? У њу више и репрезентативци не верују. Мало ко данас види светло на крају нашег фудбалског тунела. Селектор Ивајло Петев је дао оцену „добар“ квалификацијама, објаснивши да нико не гаји илузије да ћемо победити Италију и Хрватску које су неколико класи изнад осталих тимова у групи и то је очигледно. Јест, али нисмо, на пример, надиграли ни Малту, и то на домаћем терену. Можда је у праву голман националне селекције Божидар Митрев да су нам тренутно очекивања превелика, а Бугарска већ одавно није међу фудбалским првацима и сваки нови циклус за нас је тежи од претходног.

Сада нико не нуди и рецепте. Али је један од наших основних играча  Ивелин Попов рекао да решење није у сталној замени тренера. Он такође сматра да национални дрес тражи и одговарајући однос и да млади играчи треба да се са више респекта односе према искуснијим сениорима и да проводе мање времена у фејсбуку и много више на терену. Али су и то нијансе! Међутим, управо из таквих парчета се слаже слагалица домаћег фудбала. А нада ипак не умире. Сада предстоје квалификације за светско првенство. И макар је траума тек што протеклог циклуса болна. и макар нам је самопоуздање испод нуле, управо оне могу да постану наша нова почетна тачка. Без нездраве еуфорије – нити позитивне, нити негативне. Да и не говоримо да нам предстоји пуно посла, а не смемо запостављати ни тему о професионализму. Ко то још није схватио, нема места у фудбалу.

Превод: Александра Ливен