Подкаст на српском
Величина текста
Бугарски национални радио © 2024 Сва права задржана

2006. - Стефан Груев – Друга Бугарска

Фотографија: dnevnik.bg

Друга Бугарска је израз који се користи за више хиљада Бугара протераних из домовине након просовјетског државног удара од 9. септембра 1944. године. Расејани по целом свету, они Бугарску носе у срцу, живе са успоменама на њену велику и бурну прошлост, прате њену трагичну садашњост и мисле на њену непознату будућност. Приморани да се прилагоде страном свету, Бугари у егзилу постају Друга Бугарска.

Један од њених најмаркантнијих представника је Стефан Груев - син начелника царске канцеларије Павела Груева. По завршетку гимназије, уписао је Софијски универзитет, а касније је школовање наставио у Женеви, где је дипломирао право. Године 1944. Стефану Груеву је наређено да се врати у Бугарску, али то се није десило. Тако је успео да се заштити од репресија, којима је неколико месеци касније била подвргнута његова породица. 1. фебруара 1945. године Павел Груев, као и регенти, народни посланици и председници влада Треће бугарске државе осуђени су на смрт од стране Народног суда.

У историји бугарске политичке емиграције после совјетске окупације наше земље, емигранти се могу поделити у три групе. У прву спадају Бугари који су напустили домовину у периоду 1944-1946. година. Међу њима има дипломата, пословних људи, студената који су остали ван Бугарске пре њене окупације од стране Црвене армије. Један од њих је био и Стефан Груев. Други су је напустили тик уочи догађаја од 9. септембра 1944. г., а трећи су успели да побегну након почетка црвеног терора. Када је отпутовао у Женеву, Стефан Груев још није слутио да ће у наредних 46 година границе Бугарске за њега остати затворене. Његова породица је присилно исељена у Добруџу где је живела у потпуној беди. После 13 година растанка, Стефан Груев је успео да спаси своју мајку која је дошла код њега у Париз. Тамо је 1947.–1948. године издавао емигрантски лист „Бугарски народ“, а затим је постао репортер часописа „Пари мач“ (Paris Match). Међу личностима које је интервјуисао били су кубански револуционар и државник Фидел Кастро, немачки научник Вернер фон Браун, египатски председник генерал Гамал Абдел Насер и многи други. У периоду 1957-1977. г. Стефан Груев је био шеф канцеларије француског часописа у Њујорку. 1963. године је добио америчко држављанство.

У круговима бугарске емиграције Стефан Груев се посебно истиче као свестрана и космополитска личност. Он успешно комбинује сјајну каријеру новинара „Пари мача“ са сталним путовањима широм света и радом писца који је написао осам књига на француском и енглеском језику. Аутор је репортажа из области океанографије, наука о Земљи, о пореклу васионе. Крочио је и на Антарктик, али ни на тренутак није заборавио Бугарску. Непомирљиви антикомуниста, Груев је у корист домовине радио на Радију Слободна Европа и у бугарској секцији Би-Би- Сија. Заједно са бугарским емигрантима створио је неколико организација, од којих је једна „Слободни бугарски центар“. Приликом једног доласка у Бугарску, Стефан Груев је о њему испричао:

„Један од наших главних циљева био је да убедимо страно јавно мњење да бугарски народ и бугарска влада не само да су две различите ствари, већ да је народ уствари највећа жртва ове владе. Сматрали смо да су за бугарску ствар изузетно штетне све оне ужасне ствари за које су оптуживали Бугаре, почев од убиства Георгија Маркова (дисидентског интелектуалца, бугарског писца и новинара), кроз трговину оружјем и дрогом итд. и т. сл. Не може се захтевати да сваки новинар на свету зна ко је крив, а ко није за све то. Стога је један од главних циљева нашег центра био да расветлимо пред светом да нису у питању дела бугарског народа.“

Упркос свим својим напорима да оправда Бугаре, Стефан Груев је са горчином рекао: „Нова Бугарска је почела да се гради на песку, а не на бетону“.

Ипак, овај проминентни новинар, јавни радник и писац је био срећник. Он је доживео да види пад комунистичког режима, био је сведок тешких  покушаја стварања демократске државе, могао је да се врати у Бугарску и да објављује своје књиге у домовини. Његова дела „Пројекат Менхетн“, „Круна од трња“ и аутобиографија „Моја одисеја“ појавила су се на бугарском језику. Стефан Груев је постао суоснивач Америчког универзитета у Бугарској, а 2002. године додељена му је титула почасног доктора, као и орден „Мадарски коњаник“ првог степена у знак признања за изузетан допринос промовисању бугарске културе и историје. Велики патриота је напустио овај свет 2006. године у Њујорку, у 83. години живота, чиме је затворена једна страница доживљене историје новог времена.

Превела: Марина Бекријева



Последвайте ни и в Google News Showcase, за да научите най-важното от деня!

Више из ове категориjе

Петар Слабаков

2009. - Петар Слабаков: „Часна реч је више од закона“

Бугарска нема своје Прашко пролеће, Плишану револуцију, независни синдикат „Солидарност“, дисиденте типа Вацлава Хавела и Леха Валенсе. Главни разлози за то су психологија и менталитет Бугара и репресије над интелигенцијом након просовјетског..

објављено 12.11.15. 12.15

2008 - Константин Павлов – у утроби кита

„Интервју у утроби кита “ - Где си био - питају ме – више од три деценије? - Био сам у утроби Кита. Сви видите, а намерно питате. - Како си се провео - питају ме - три деценије у његовом трбуху? - И то знате – коцку..

објављено 7.11.15. 09.30

2007. – Бугарска у ЕУ – између евро-оптимизма и евроскепсе

„У сваком другом аспекту, сем географског Европа је вештачки конструкт“. Ове збуњујуће речи Маргарете Тачер могу се прочитати у њеним мемоарима. У 80-им годинама 20. века „Челична леди“ је извукла Велику Британију из економске кризе и вратила јој..

објављено 29.10.15. 11.42