Она је археолог, а позив јој је да ради за децу и са децом. Има жељу да у Бугарској створи што је могуће више места која ће младом нараштају помоћи да дуже сачувају радозналост према свету. Сваким новим пројектом чини корак даље у остварењу тог свог сна. Настоји да неинтересантна и безлична места која свакодневно посећујемо претвори у инспиративни простор за нашу децу. Тако ћемо моћи да малишане поведемо у банку, апотеку, продавницу, библиотеку, а да им при томе не објашњавамо како се морају држати пристојно и како да не сметају одраслима. Било би добро да им помогнемо да схвате наше обавезе и задатке, да завире у свакодневицу одраслих и да све то буде инспиративно за њихову обуку и васпитање. Зато што деца су склона да стално уче, уколико им не постављамо ограничења.

Ко је она? Зове се Весела Герчева и ради као програмски директор дечјег образовног центра „Музејко”. У току 10 година бави се различитим аспектима тог пројекта, укључиво ради и са његовим малим прототиповима у бугарским музејима традиционалног типа.

„Дечји кутци, њих 6, успостављени су у склопу пројекта који је финансирала фондација „Америка за Бугарску”. Имали смо амбицију да покажемо како деци има места у музејима, како то нису зграде пуне досадних и прашњавих предмета, него напротив – то су места са живахном атмосфером која могу бити занимљива научним истраживањима и разноразним активностима које се одвијају у њима.”

Весела Герчева и њене колеге са Новог бугарског универзитета креирају просторе специјализоване за децу. Њихов амбијент је усклађен са темом и концептом сваког музеја у којем су створени, а има их у архитектонској целини Етара надомак Габрова, у Националном Војном музеју у Софији, у музеју природних кристала „Земља и људи” – такође у Софији, у Регионалним историјским музејима Благојевграда и Ћустендила. Поклонили су и једну путујућу изложбу Историјском музеју у Шумену.

„Морам рећи да кад кренеш да нешто радиш са децом, резултат никад није баш онај који си замишљао – нити у улози родитеља, нити у улози педагога, предавача или у било ком послу са децом. Имам ту срећу што сам у остварењу пројекта нашла и друге заговорнике идеје да деца имају право на властити простор и да је битно да им се пружају извори инспирације. Ослањам се не само на лично, него и на искуство стечено у реализацији различитих образовних иницијатива, које су се показале успешним. У задњих 5 година многи људи у Бугарској су се ослободили предрасуда када је реч о томе шта једно дете сме, а шта не сме да ради. Зато се и све чешће ови простори креирају на начин на који сам их раније замишљала.”

Идеја је да буде све више нових места примерених развијању креативног мишљења, жеље за учењем и забави деце. Весела Герчева каже да не би могла да између свих досада успостављених дечјих кутака у музејима издвоји неки као омиљени.

„Сви су ми они омиљени, али из различитог разлога. Тај у Регионалном историјском музеју Благојевграда било је најтеже креирати, али само зато што ми је био први у пракси. Ако ипак морам да посебно наведем неки кутак, то је онај у архитектонско-занатској целини Етара, зато што је тамошњи музеј јединствен. Војни музеј у Софији остаће ми заувек у сећању као незаборавни доживљај због најприсније сарадње са тимом који је креирао кутак. Тематика тог музеја је таква да је није лако прилагодити дечјем поимању света. Деца су навикла да кад се нађу у конфликту поступају директно и мало је теже да им се објасне неке веома апстрактне ствари везане за војну историју” – објашњава гђа Герчева.

Све што је она досада урадила на успостављању дечјих кутака показује да заправо и нема непогодних, забрањених, неинтересантних места за децу. Ако малишанима допустимо да уђу у нашу свакодневицу, они би могли неусиљено стицати знања и вештине и не чинити ништа против своје воље. То што је све више људи који су свесни тога, видно је из растућег броја дечјих кутака на јавним местима. “Тако нам полази за руком да променимо начин на који деца уче, али да при томе не мењамо систем обуке” – убеђена је Весела Герчева.

Превела: Ана Андрејева