Путин: „Софија је направила грешку када је обуставила пројекат Јужни поток.“

Борисов: „Москва зна зашто је до тога дошло.“

Овим „даљинским“ репликама између председника Русије и бугарског премијера јуче је поново отворена тема о „нерођеном“ гасоводу. Међународни пројекат са водећим учешћем Русије и Италије требало је да снабдева Централну и Западну Европу руским гасом цевоводом који пролази дном Црног мора и кроз Бугарску, заобилазећи проблематичну Украјину. Низ наших стручњака и политичара радо се ангажовало на том подухвату. Бугари још памте мразовиту зиму 2009. године, када је земља остала без испорука плавог горива због гасног рата између Москве и Кијева.

Јуче, за време свог годишњег састанка са новинарима, руски председник Владимир Путин је изјавио да се диви „безубом“ ставу бугарског руководства, које је из нејасних разлога занемарило своје националне интересе и обуставило реализацију пројекта „Јужни поток“. По речима Путина, Москва је намеравала да инвестира 3 милијарде евра у изградњу и отварање нових радних места у Бугарској, а после пуштања гасовода у рад Софија би само од транзитних такси примала 400 милиона евра годишње. Одговор премијера Бојка Борисова није закаснео. Из Брисела, где учествује на самиту ЕУ, Борисов је изјавио да Владимир Путин врло добро зна да је пројекат обустављен јер Бугарска – као лојална чланица ЕУ – испуњава све наметнуте санкције и захтеве Трећег енергетског пакета.

Дакле, ко нам је закочио кола?

Подсетимо се како је све било. Почетком јуна 2014. г. амерички амбасадор у Софији Марси Рис је изјавила да су САД забринуте и тренутак није погодан радити са Русијом на уобичајени начин. Дипломата је посаветовала бугарским компанијама да не раде са фирмама и лицима санкционисаним од САД због анексије Крима од стране Русије. На црној листи се нашла и руска компанија „Стројтрансгаз“, која је била задужена за изградњу „Јужног потока“. Рисову су подржали сенатори Џон Макејн, Кристофер Марфи и Рон Џонсон, који су чак специјално допутовали у Софију да разговарају са тадашњим премијером Пламеном Орешарским. После сусрета Орешарски је изјавио пред медијима да Бугарска једнострано обуставља своје учешће у пројекту изградње гасовода. Формални разлог који је он навео био је да су нам потребне консултације са Бриселом. Логично је било питање зашто те консултације нису одржане пре почетка рада на пројекту?

Данас, са необјашњивим ентузијазмом премијер Борисов говори о балканском гасном чворишту на бугарској територији, о диверзификацији испорука, о интерконекцијама са Турском и Грчком, о експлоатацији бугарских налазишта, о ослобађању зависности од руског гаса итд. Али ако оставимо по страни ову политичку реторику која толико прија Бриселу и Вашингтону, намећу се нека једноставна питања. Прво, када ће почети са радом та чворишта, па стога и када ће опасти тренутна, скоро 90% зависност Бугарске од руског гаса? Идуће године? Након пет година? Након десет година? А дотле? Између осталог, већ у новембру руски министар енергетике Александар Новак је изјавио да не намерава да напаја гасно чвориште у Бугарској. Друго, када се ослободимо јарма Москве, колико ћемо плаћати новим добављачима за кубни метар неруског гаса? Више или мање? И најзад, зашто се, чим Москва држи Европу у оковима својим гасом и морамо да се што је могуће пре ње ослободимо, тренутно ради на проширењу „Северног потока“ којим ће тај исти руски гас доспети у Немачку, при чему директно и у много већем обиму?

За добро или зло, независно о каквим диверзификацијама размишља, у догледној будућности Европа не може да одустане од руског гаса. Према процени стручњака, просечна зависност Старог континента од њега је, а по свему судећи и биће, око 50 процената. Тако да треба да будемо пажљивији са речима и решењима. Време је да наши политичари започну да мисле више о националним интересима, и да се држе што је могуће даље геостратешког обарања руку великих.

Превод: Александра Ливен