Први пут се 1. фебруар код нас обележио као Дан одавања поште жртвама комунистичког режима 2011. године. Избор датума није нимало случајан. 1. фебруара 1945. године је тзв. Народни суд, који је установљен у време комунистичког режима у земљи, обележио нашу историју пошто је на смрт без права жалбе осудио један део посланика 24. Сазива Народног собрања, председнике владе и министре, регенте тада малољетног цара Симеона II, издаваче водећих бугарских листова и публицисте, генерале и пуковнике. Неодвојив део мракобесне прошлости Бугарске је и репресивни апарат Државне безбедности, чији тајни архиви још увек нису у потпуности отворени и доступни. Међу пионирима у овом сложеном и дугом процесу су новинар Марија Дерменџијева и историчар Момчил Методијев. Из штампе је недавно изашла њихова књига „Државна безбедност – предност по наслеђу,“ која истражује професионалне биографије главних у то време официра.

Данас тема „Државна безбедност“ није у фокусу јавности, без обзира на то што се често као разлог недаћа Бугарске наводе управо старе зависности из комунистичког периода. Професионалне биографије 47 службеника на руководећим положајима у систему Државне безбедности представљају основ за реконструкцију начина на који су функционисале безбедносне службе у годинама комунистичког режима и транзиције. Овај научни рад, написан језиком разумљивим ширем кругу читалаца, објављен је 26 година после демократских преображаја у земљи. Али за земљу као Бугарску то уопште није касно, објашњава Марија Дерменџијева.

„Имајући у виду да су досијеи у Бугарској отворени 17 година после демократских преображаја, то не треба да нас чуди,“ каже Марија Дерменџијева. „Пошто је Бугарска социјалистичка партија, тј. преименована Комунистичка партија, добила прве демократске изборе, грађанска енергија као да се усмерила пре свега на изборни процес, а покретање иницијативе за отварање архива је у потпуности зависило од комуниста. Наравно, они нису били заинтересовани за то, али су зато успели да створе гомилу митова о Државној безбедности, говорећи да су у питању официри који су радили за националну безбедност, да су то патриоти итд. Тврдње које се оповргавају након што су почела детаљнија истраживања архива Државне безбедности.“

Историчар Момчил Методијев је у потрази за објашњењем зашто процес преласка у демократију у Бугарској није почео отварањем, истраживањем и схватањем овог репресивног апарата зашао много дубље у историју:

„Ако постоји нешто чиме бих се поносио када је реч о транзицији код нас, то је да смо спречили етнички сукоб,“ рекао је Момчил Методијев и додао: „Крајем 80-их година се догодио тзв. Препородилачки процес када је тоталитарни режим наложио насилну промену имена етничких Турака у земљи. 1990. године су етничке тензије ескалирале, тако да су западни посматрачи страховали да ће се код нас поновити југословенски сценарио. За разлику од осталих земаља југоисточне Европе, пред Бугарском је било још једно питање. Приликом одређивања приоритета, отварање досијеа је остало на другом месту чак и за лидере тадашње антикомунистичке опозиције. Ако су поменути досијеи отворени 1990. године, историја Бугарске би изгледала другачије, једноставно зато што би се данашња елита, која је повезана са старом врхушком и наставља да обликује и утиче на друштвено мишљење, теже организовала и наметнула.“

По мишљењу историчара, Бугарска се једва приметно разликује од осталих бивших комунистичких земаља када је реч о зрелости грађанског друштва. Али то нам није помогло да лакше разумемо блиску прошлост. Штавише – закаснело отварање досијеа је омогућило задржавање старих зависности Државне безбедности чиме је Бугарска практично протраћила важне године током којих је могла афирмисати демократске вредности. Уместо тога је у земљи завладала равнодушност.

„Ово је најјача карактеристика Државне безбедности,“ тврди Момчил Методијев. „Једна од теза које ми развијамо јесте да се ова равнодушност после 1990. проширила на друге друштвене секторе у којима су бивши официри Државне безбедности имали велик утицај, укључујући и приватни сектор. Тренутно у Бугарској постоји напетост између елите, која је формирана током тих 25 година и која је навикла да све добија преко везе, и обичног средњег сталежа, који је живот изградио властитим напорима.“

Демократским преображајима у земљи некадашња Служба државне безбедности је престала да постоји. Добар део отпуштених службеника је покренуо свој бизнис, уз задржавање свих старих контаката. И пошто се отварање досијеа одуговлачило, њихов утицај се проширио на све друштвене секторе, што је резултирало стварањем једне политичке и економске елите која паразитира на телу државе. „Пример за то је одлагање приватизације до краја 90-их година када се ова елита већ довољно обогатила,“ тврди Момчил Методијев, на што је Марија Дерменџијева додала:

„Ове закулисне везе су вешто чуване од савремених служби безбедности после демократских промена код нас. Створена је једна симбиоза приватног бизниса и државних структура. Ове везе, које нису откривене јавности управо због неотварања архива, свакако су у обичним људима створиле осећај да се одређене препреке не могу савладати из једноставног разлога да ниси један од њих.“

То је и разлог зашто су Марија Дерменџијева и Момчил Методијев своју књигу назвали „Државна безбедност – предност по наслеђу.“

Превод: Ајтјан Делихјусеинова