Фалсификовање слика је веома распрострањен проблем, а Бугарска у овом погледу не чини никакав изузетак. На домаћем тржишту уметнина се већ деценијама примећује велика понуда фалсификованих уметничких дела. Понекад се фалсификовани радови продају по ценама вишим од оних оригинала. Овај црни бизнис је уносан за многе људе – сликаре, трговце, кустосе, аукцијске куће и препродавце. Чија дела су најчешће фалсификована, питали смо Емила Чушева, рестауратора слика, управника аукцијске куће и уметничке галерије у самом срцу Софије.

„Све зависи од тога колико коштају радови одређеног сликара. Што су цене оригинала веће, то се чешће фалсификују, из једноставног разлога да је у питању трговина.  Дакле, потребна им је брза зарада. Ретко ће се фалсификовати радови са потписима сликара који нису толико популарни или оних чија се дела продају по нижим ценама. Најчешће се појављују фалсификати радова Владимира Димитрова – Мајстора, Златја Бојаџијева, Цанка Лавренова, Бориса Денева, Данајила Дечева, Николе Танева и др. Или, уколико бацимо поглед на листу старих бугарских сликара, видећемо да су радови првих деветнаест имена на њој међу честим фалсификатима.“

Бугарска уметност је цењена у земљи, али је остала непозната страним поштоваоцима уметности. У протеклим годинама на домаћем тржишту је присутан тренд веће потражње, него понуде. То је и један од основних разлога зашто фалсификати чине велики део понуде на аукцијама. Дешава се да неки колекционар купи уметничка дела у вредности хиљада лева, а касније схвати да су фалсификати. Више појединости о томе открила нам је Кристина Белева, рестауратор у Националној уметничкој галерији:

„Тржиште уметнина је доста сужено, број радова је мали. Период у коме ми стварамо световну уметност траје око 100 година. Дела која су у понуди већ су нашла своја места у приватним колекцијама. Фалсификоване слике су доступне људима који желе да себе назову колекционарима. Има колекција код којих 80 посто садржаја чине фалсификати, али њихови власници не желе да то признају. Неки колекционари одбијају да добију званични документ о идентификацији радова у приватним збиркама.“

Наравно, потребно је да се направи јасна разлика између легалне и лажне копије. По чему се оне разликују? Ево шта нам је одговорио Емил Чушев:

„Копија се ипак разликује од оригинала. Обично се разлике огледају у величини, која треба да буде већа или мања од оне оригинала. За израду легалне копије се користи оригинал, а не репродукција. Легалну копију, сагласно Закону о културном добру, аутор потписује, ставља датум и сл. Како би се израдила копија слике која је део збирке Националне уметничке галерије, потребно је да добијете дозволу галерије, затим се плаћају ауторска права итд.“

По мишљењу експерата, најтежи за фалсификовање су акварели, пошто једна мала грешка код њих може бити фатална и сликар треба да почне изнова. Занимљиво је поменути да како бисмо добили квалитетну лажну копију, треба да је изради сликар који је веома вешт са кичицом, човек који чиста срца продаје свој таленат. Ова особа зна да неће бити кажњена због тога, јер се за сада законом прописују минималне новчане казне. У складу са Законом о културном добру строже мере су предвиђене за трговце који продају слике старије од 50 година, без потврде о идентификацији. Њима прети казна затвора од 2 до 6 година.

Фалсификовање уметничких дела је епидемија која ће се и даље ширити, уколико не буду предузете одговарајуће мере против људи који због личне користи не поштују рад великих бугарских сликара.