Бугари не воле да говоре о љубави. Да бисмо порекли ту тврдњу, вратићемо се мало назад у време, а преко анкете коју је на улицама Софије спровела наш репортер Луиза Лазарова.

Око дана Светог Валентина социјалне мреже буквално врве од сличица плишаних медведића, љубавних порука и виртуално поклоњених букета. Да, више није потребно да поклањате право цвеће, можете да га једноставно поставите на зид вољене особе. Али ако изађете на улицу наићићете на људе који гледају на празник заљубљених из другачијег угла? Свакако да ће млади искористити шансу за још једну славу. Међутим, како се према Светом Валентину односе њихови родитељи? Занимљиво је сазнати шта су људи радили у име љубави пре 50 година? Али је наш репортер од пролазника добијала скоро један те исти одговор: „Не, хвала, журим“ и разноразна правдања. Зашто нико не жели да говори о љубави?

Први одговор на сва та питања дао је један симпатичан старији господин који се није представио, али је испричао о љубавном животу у годинама своје младости:

„Тада се није говорило о Светом Валентину. Знате, ја сам био млад пре Другог светског рата. Онда су дошли тешки ратни дани. Млади су имали друге проблеме. Али је љубав ипак нешто што је стално присутно у нама – нешто попут тога осећати глад или жеђ. А још различитије је било када се моја мајка удала. 1924. године. Замислите, направила је хаљину са ¾ рукавима. Дошла јој свекрва у госте па рекла: „Све ти је добро, само не ваља да су ти рукави толико кратки, да ти се кожа види.“ Видите, свака епоха ставља своје границе, а налаже и посебне естетске и етичке норме.“

После безброј одговора типа: „О, ми смо престари за љубав, наше је време прошло“, Луиза је наишла на деда Коља и његову супругу.

„Љубав не може да се разматра у уском смислу. Љубав је васионска. Она не може да буде само за једног човека. То је само трунчица овог великог осећања. Љубав је свугде и у свему. Нек празник постоји, али треба да знамо да је он једноставно честица васионе.“

Иван Сапунџијев, продавац у антикварници, нас шокира својим ставом о љубави, а затим се ипак радо сећа узбудљивих младалачких доживљаја:

„Љубав је прелазна. Људи певају песме о вечитој љубави. А она не постоји. Све има краја свог. Али се сећам да када сам имао 15-16 година моји се друг заљубио у девојку која је живела далеко од нас, на 40 километара. Тада нисмо имали новца и отишли код ње пешке. Два дана смо ишли. Кад смо стигли, њени су је бака и деда сакрили од нас. Нису је пустили да изађе. Али је време прошло, и они су срећом касније нашли један другога.“

Следећа „жртва“ овог љубавног саслушања био је археолог др Бојан Думанов.

„Људи свакодневно треба да испољавају поштовање и приврженост један према другоме. И то што је могуће чешће. Иначе, на нашем поднебљу тешко успевају ствари без за то плодног тла. Тако, например, Бугари нису прихватили идеје које су им „уливане“ последњих 70 година. Шта смо добили од социјализма? Да ли је бар ико разумео његов смисао? Не. На исти начин данас не прихватамо и ствари којима нас мами западна култура. Скептични смо. Настојимо једино да извучемо материјалну корист, уместо да искористимо духовну страну.“

Ево, долази и позитивни крај ове репортаже и сусрет са насмејаним Димитром Ангеловим који прича како су се забављали млади заљубљеници у 60. годинама прошлог века:

„Све је било некако затвореније. Приређивали смо журке са магнетофонима, музиком и плесом. А данас… Није важно да ли је празник католички или хришћански. Ја сматрам да чим је празник – онда га морамо славити, јер нам то дарује позитивне емоције. Сада чекам да ми одобре пензију – и једном да завршим с тиме, упуштам се у љубавне емоције.“

Слаткиш са натписом „Волим те“ је празник за непце, а подељена љубав је празник за срце. Људи не треба да се стиде своје љубави, већ да се дели њоме. Она није само у фејсбук лајковима, већ свугде око нас. Тако да честитамо свима празник Светог Валентина и Трифуна Орезача! Важно је да не заборављамо да славимо љубав не само 14. фебруара већ сваког дана. И то уз чашу црног вина! Јер је и оно добро за здравље!

Превод: Александра Ливен