Љубав је свуда око нас, без обзира на то што је невидљива оком голим. Али уколико погледате фотографије Радича Банева, одмах ћете је осетити – у двадесет фотографских кадрова уметник нам открива двадесет израза љубави. Једна од станица његове путујуће изложбе под насловом „Детињство у хранитељској породици“ је град Пловдив где је љубитељи фотографија могу видети до 20. фебруара у просторијама галерије Општине.
Када је Радич Банев одлучио да иде на конференцију за медије Националне асоцијације хранитеља, није ни претпоставио да ће га излив емоција надахнути да пропутује десет градова. Приче напуштене деце, коју су људи широког срца прихватили на хранитељство, натерале су га да се запита – шта бих могао да учиним за њих. Тако је дошао на идеју да им помогне тиме шта најбоље уме – фотографисањем.
„Највише ме је одушевила чињеница како су ови људи отворили своја срца за потпуну непознату децу, те су их примили у своје породице, прича фотограф. Реч је о породицама у којима се емоције не скривају, нису сви чланови у крвном сродству, али то их не спречава да се воле. У основи свих тих прича је доброта људи који су дали шансу деци без среће и могућности какве су имали њихови вршњаци. У ствари, сама чињеница да су их прихватили на хранитељство представља једно мало чудо, јер су им на овај начин „поклонили“ нове могућности и снове. Живот ће им се променити и они ће имати будућност.“
У Бугарској је преко 2.000 хранитељских породица. Сваког месеца око стотине малишана без родитељског старања налази своје нове родитеље, показали су подаци Агенције за социјалну помоћ. Међу њима су Бисер и Тарзан, два дечака која су прва дотакла срце фотографа. Малишани су стално премештани из једне у другу установу, док се једног дана нису упознали са својом хранитељском мајком Еленом Атанасовом.
„Њих двоје осећам некако ближим, пошто сам био у прилици да пратим њихов развој и могу рећи да им је живот испуњен. Хтео сам да их видим и у средини различитој од породичне, зато сам их посетио и у школи,“ сећа се Радич Банев.
На почетку је деци било тешко да се навикну и прилагоде новом животу. Било је и суза, и бурних реакција, па чак и безнађа, али им нису фалили и весели тренуци и забава. Бисер је био повучено дете са ниским самопоуздањем, био је намргођен, као да је био љут на цео свет, а Тарзан је био прави мангуп – како у школи, тако и код куће. Данас је њихова мајка веома срећна кад их види насмејане, поносне и мирне, што се може видети и на фотографијама.
„Пре свега сам хтео да покажем свој однос, каже Радич Банев о емоцијама које је хтео сугерисати. Ове фотографије нису намештене, пошто су емоције на њима веома истинске, а мој циљ је био да их пренесем у њиховом необрађеном облику. Жеља ми је била да изађем ван оквира званичне статистике и да у првом плану буду људска осећања – потреба и жеља хранитеља да буду са овом децом и обрнуто.“
Друга путујућа изложба фотографа такође обилази земљу уздуж и попреко. Она је насловљена „Чувари и традиције,“ а фотографије приказане на њој настале су за време одржавања једног од великих фолклорних фестивала у главном граду Бугарске, чије су бине биле постављене у Борисовом врту. По речима Радича, она нас враћа коренима, чини тако да свет постане занимљивије и шарено место, а упознаје нас и са традицијама и обичајима Бугара. Довољно је да видите лица ћустендилских девојака одевених у ношње које су носиле њихове бабе, у којима подсећају на мадоне једног од најистакнутијих бугарских сликара Владимира Димитрова – Мајстора, како бисте разумели на шта смо тачно мислили.
„С обзиром на то да смо пет векова били под туђом влашћу, захваљујући заправо овим традицијама смо успели да сачувамо своју суштину и оно најбитније – да сачувамо људскост, рекао је Радич и испричао нам једну причу. „Некада када су људи градили куће, једино што је требало да обезбеде били су ексери и земљиште. Иначе су сви људи са села учествовали у радовима, помагали су да неко себи изгради дом и живот. Ето, то су оне добре старе традиције, које су данас због ужурбаног и дигитализованог света забачене у неки ћошак и препуштене забораву. А оне свакако имају места у нашем животу.“
Радич Банев се фотографисањем почео бавити 90-их година, када су се још увек радиле и црно-беле фотографије, а улице су врвиле од народа, не само због бурних политичких догађаја, већ и због бројних изложби на отвореном, перформанса и свакојаких других културних манифестација. И пошто је документалистика једна од најбитнијих особина фотографисања, Радич је убеђен да се и данас све врти око улице и управо тамо може да ухвати кадар који ће најбоље илустровати наше време.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографије: Радич БаневИстраживање Европске инвестиционе банке (ЕИБ) показује како половина Бугара сматра да прилагођавање на климатске промене треба да буде један од најважнијих националних приоритета. Чак 96% испитаника изјављује да је неопходно предузети кораке у циљу..
Десетог новембра 1989. године, на пленуму Централног комитета Бугарске комунистичке партије (БКП), Тодор Живков је разрешен дужности генералног секретара – највише дужности у партији и држави. Оно што се догодило на пленуму, касније ће бити дефинисано..
Ергелу „Кабијук“ у селу Коњовец, која важи за најстарију у Бугарској, основао је 1864. године русенски валија Мидхат-паша у циљу узгоја коња за потребе турске војске. Ергела је функционисала до ослобођења Бугарске 1878. године. Свој рад је обновила 1894...