Преко 15 хиљада људи из различитих крајева земље посетило је град Априлци за празник куване ракије и сланине. Идеја о тој занимљивој слави родила се пре 6 година у локалном читалишту „Светлина 1895.“ Отада је празник постао јако популаран, а ове године централни трг у Априлцима је био тесан за све госте.

„На том празнику нису попијене велике количине омиљеног мештанима жестогог пића, већ су људи дошли да се добро проведу и због задовољства да уживају у песмама и играма и дружењу са гостољубивим Априлчанима уз добар мезетлук“, каже Дончо Пачников, председник читалишта:

„Свако ко посети нашу планину каже: „Када ћеш ме почастити парчетом сланине и ракијом?“ па се тако родила и идеја о празнику. Ракија уз сланину су веома поштовани и вољени код нас и, свакако, високог су квалитета. Нигде другде осим високо у планини слана сланина не испада толико добра, а и овде чува своје квалитете током целе године. Правимо претежно шљивовицу и јабуковачу. Гајимо воћке јер немамо услова за друге културе. И наравно искоришћавамо плод на свакојаке начине. Из давнина најлепше воће смо продавали, а остало смо спремали у каце да ферментира. Така радимо и данас и одговорно се односимо према укусу ракије коју печемо. У Априлцима имамо врсне мајсторе и поштоваоце тог пића. Неки само од једног гутљаја могу да препознају ко је мајстор ракије. А да би била блага и питка на укусу, уместо дестиловане воде додајемо изворну, планинску. Код нас када ти неко уђе у кућу, одмах га частиш салатом и ракијом. Прво једемо и пијемо, па тек онда питамо госта којим је поводом дошао. А када испраћамо госте, увек им поклањамо парче сланине и шише ракије да се нас дуго сећају.“

У граду У Априлцима нико не претерује са ракијом. Производе је људи који поседују мајсторске вештине справљања тог цењеног напитка. Домаћа ракија је „понос мајстора“, кажу мештани и љуте се када не добијају јасан одговор о порезу који треба да плате држави за произведене количине. Пре 25 година поступак опорезивања је био јаснији, објашњава Дончо Пачников и не схвата зашто се и сада не примењује:

„У општини имамо пореску службу, одеш тамо, пријављујеш се, пријављујеш и робу и казан за печење ракије, онда плаћаш акцизу и свако може да ти дође у инспекцију. А сада ти нико не узима паре, кажу да не знају колико да ти наплате, али истовремено прате сваки твој корак и стално ти прете казнама за ракију коју производиш код куће.“

Априлчани никада се неће одрећи своје ракије, јер она „греје“ душу и зближава људе, а повод је и за нова пријатељства. „Таква је традиција која је већ постала симбол наше гостољубивости, а и жеље да сачувамо локалне обичаје“, каже Деница Николова, један од организатора празника:

„Наша идеја је да се бар на време отарасимо материјализма и да уживамо, да се вратимо нашим исконским коренима. Тако да није ни случајно што су многи наши гости били у типичним за овај крај ношњама. То ствара непоновљиву атмосферу. А дошли су нам гости из свих крајева Бугарске. Месец дана су нас стално звали туристи и туроператери. На почетку чак смо се плашили толиког дотока људи у наш градић, али нико није остао разочаран. Наш гост је био и народни певач Рајко Кирилов који је обрадовао све омиљеном песмом „Моја земљо, моја Бугарска“. А ја никад нећу заборавити тренутак када сам видела море застава које се лелујало док су сви певали ову песму.“

Превод: Александра Ливен

Фотографије: БТА