Данас и сутра се одржава друга рунда ценкања ЕУ са Турском око превазилажења мигрантске кризе. У свом претходном коментару дозволио сам себи да назовем уценом три услова које је Анкара поставила, а то су: двоструко повећање средстава са три на шест милијарди евра које ће ЕУ доделити Турској да би мигранте држала под контролом; увођење безвизног режима за турске држављане који путују у Европску унију и убрзање преговора о чланству Турске у ЕУ. Сада нам предстоји да видимо шта ће се десити у другој рунди преговора.

Први услов је остварив, јер ЕУ има новца и може платити ових 6 милијарди евра откупа, али то ће највероватније бити само почетак. За укидање виза за турске држављане такође се могу наћи начини, али испуњење услова за улазак Турске, у њеном садашњем облику, у ЕУ било би превише.

Анкара све чешће показује да ни изблиза не поштује принципе и моралне темеље европске заједнице. Пример за то је и понашање турских власти у погледу прекограничне сарадње са Бугарском која је земља чланица ЕУ. Ових дана домаћи медији су још једном упозорили да општине Бургас, Хасково и Свиленград неће добити новац из ЕУ Програма прекограничне сарадње Бугарске и Турске. У питању је око 11 милиона евра. Разлог тога је забрана на партнерство коју је пре извесног времена Министарство спољних послова Турске увело за турске општине због тога што је парк у граду Хасково назван „Арменци“ у знак сећања на геноцид над Јерменима, а општине Бургас и Свиленград су усвојиле декларације којима су признале тај геноцид спроведен у Османском царству.

Национални ТВ канал БиТиВи цитирао је речи градоначелника Једрена Реџепа Гуркана који је директно изјавио: „Са градом Хасково смо веома добро радили, али наше Министарство спољних послова нам је већ наметнуло забрану која је коначна“. Према Гуркану, да би се ствари поправиле, потребно је угледати се на пример општине бугарског града Јамбола која је поништила своју декларацију о признавању геноцида над Јерменима.

Има и других примера. Прошлог лета је турски град Бурса обуставио пројекат обављања нискобуџетних летова са збратимљеним бугарским градом Пловдивом, након што је Општинско веће усвојило декларацију којом признаје јерменски геноцид.

Оставимо по страни то што је рат који је Турска објавила „непослушним“ бугарским општинама, недопустиво мешање у унутрашње послове Бугарске и представља озбиљан дипломатски скандал. Због неуспеха пројеката прекограничне сарадње кривицом Анкаре, поменуте три бугарске општине неће добити средства за унапређење животне средине и смањење последица природних непогода на њиховим територијама, које тим општинама сваке зиме и пролећа наносе значајне штете.

А историја се не може поново написати. Крајем 19. и почетком 20. века Османско царство је спровело геноцид над Јерменима, којом приликом је погубљено преко милион и по људи. Међутим, Република Турска која је наследник Османског царства, не жели да чује реч „геноцид”. Зашто? Зато што, према међународном праву, геноцид је злочин који се кривично гони и кажњава, укључиво и плаћањем репарација.

Међутим, на десетине земаља света је званично признало геноцид над Јерменима у Османском царству. Исто мишљење дели и већина историчара и истраживача. Француска и Канада су чак усвојиле законе којима је инкриминисано негирање геноцида над Јерменима.

У бугарском парламенту у неколико наврата су учињени покушаји признавања јерменског геноцида. Али, предлози нису прихваћени због активног противљења посланика Покрета за права и слободе, односно партије турске мањине у Бугарској. Ипак је у априлу прошле године Народно собрање признало „масовно истребљење“ Јермена у Османском царству. Посланици нису имали довољно храбрости да користе појам „геноцид“. Међутим, претерана сервилност је увек контрапродуктивна и за једну и за другу страну. Време је да се Бугарска еманципира и да почне да поставља услове као земља чланица ЕУ.

Превод: Марина Бекријева