Када сам пре неколико дана сасвим случајно упознала Веронику у центру Софије њена уљудност и смех су ме најјаче импресионирали. У ужурбаној атмосфери великог града све је теже срести насмејане људе. После кратког разговора сазнала сам да се бави декупажом. „Шта ли то беше?“ – помислила сам. Она као да ми је прочитала мисли и објаснила да је то примењена уметност украшавања предмета од различитог материјала – дрвета, керамике, коже, стакла уз помоћ папира или салвета. Овом техником се могу декорисати разноразни предмети – кутијице за накит, четке за косу, тањири, вазе, флаше, свећњаци, часовници, а такође и намештај.

Некима је декупаж искључиво хоби, али за Веронику је више од тога. Од пет година она декорише предмете, а већ има и свој студио за учење декупажа, сликарства, вајарства и дубореза „Veronik Art”. Пре око годину дана је са супругом, сликарем Ангелом Боцовим, отворила овај атеље где преноси своје вештине деци и адолесцентима из своје четврти. Сада је овај комфорни кутак сваког дана пун младих различитог узраста који долазе да нешто науче или једноставно релаксирају. Вероника је дуже година радила на високој позицији у другој сфери, али је тренутно у целини посвећена овој уметности. И објашњава како се то догодило:„Изгубила сам блиског члана породице и осећала потребу да превазиђем емотивну кризу у коју сам била запала. Док сам била у школи волела сам да цртам, али је то био само хоби. После смрти моје баке уметност ми је помогла да се повратим у живот. Кроз декупаж изражавам себе. Док украшавам неки предмет, мислим о човеку коме је намењен. Никада се не бавим декорисањем уколико нисам расположена за то. Верујем да човек уграђује душу у сваки посао и да се емоције преносе на оно што радиш. Арт студио је наш обистињен сан. Подстичемо децу да буду креативна, да раде тимски и да се не боје да са другима поделе своје идеје. Обраћамо пажњу на свако дете. Задатке које им постављамо примерени су њиховом узрасту. Код малишана нема лажи и претварања, све је право и искрено. Међу децом се осећам одлично, она ме испуњују. Деци треба увек говорити истину. Признање њихових квалитета и вештина оснажује их и мотивише. Верујемо да се снови обистињују изузев ако не одустанеш од њих. У атељеу деци је препуштена слобода да буду каква јесу и да забораве на оно што их тишти.“

Рад са децом није лак, али Вероники полази за руком да нађе пут до њиховог срца. Она није само њихов предавач, него и веран пријатељ коме могу поделити своје бриге и мале тајне.

„Наш мото је „Заједно можемо више”. По мом мишљењу солисти су потребни само  у опери. Било чиме да се бавиш, ако не радиш тимски и ако ниси адаптиван, изгубљен си. Ту си слободан да изразиш себе, да некоме поклониш осмех. Ми сами израђујемо поклоне за своје најмилије. Деца поклањају декорисане предмете родитељима и учитељима и они се пуно радују зато што је у њих уложено пуно труда и уобразиље. Кад их погледате, нећете рећи да су то урадила деца, толико су вешто направљени. Док отворимо атеље били смо оптерећени бирократским процедурама, али сада смо радосни када неко нам сврати и каже: „Ми немамо малу децу, али поздрављамо ваш рад.“ Та подршка нас храбри и подстиче. Почели смо од нуле, није било деце наших познаника, уписаних у нашу радионицу. Али истог дана када смо је отворили, дошла су деца и до данас смо заједно са њима.“

У данашњем свету је тешко да дете одвојите од рачунара. Вероника и њен супруг мисле да не би требало да им бранимо да користе компјутер, него би било паметније да интернет постане наш помоћник. Деца из „Veronik Art-а” користе мрежу да би откривала занимљиве идеје и материјале за своје рукотворине.

Ево шта каже 11-годишња Ивет Никифорова, редовни посетилац атељеа:

„Бавити се декупажом је једно од мојих омиљених занимања. Ми се овде забављамо до украшавамо разне предмете. Највише волим када нас Вероника упознаје са новим техникама. Овде се опуштам и заборављам на школске бриге. А још ми је и лакше да потом радим писмене вежбе и контролне радове. Велика ми је жеља да од неког старог намештаја направим нешто прелепо. Хоћу да постанем дизајнер.“

Арт клуб подстиче концентрацију и сналажење у тиму, пружа психичку релаксацију и задовољство постигнутим резултатима. Недавно су породица Боцових, деца и њихови родитељи прикупили одећу и новац за Дом за децу без родитељског старања „Мајка Тереза“ у Пловдиву. Они су посетили Дом, однели поклоне и цео дан играли се и забављали са малишанима.

Превод: Ана Андрејева