На самом врху Арбанашке висоравни уздиже се Петропавловски манастир. Песма његових звона чује се и у оближњем граду Љасковец. Свега 6 километара западније пак је Велико Трново. Судбина свете обитељи тесно је везана за немирну историју те наше старе престонице.

На месту савременог манастира Светих Петра и Павла који је познат и као Петропавловски или Љасковски манастир, трновски бојари су основали свету обитељ. Она је више година одолевала нападима освајача, пожарима, земљотресима, али је ипак опстала до дана данашњег и даље привлачи вернике из целе земље.

„Према бројним изворима манастир је основан у XII веку на месту римске тврђаве из II века, прича Софија Божкова из општинског туристичког центра „Царевград Трнов“. Иза њених бедема су се окупљали саратници Трновских бојара – браће Асена и Петра док су припремали устанак против византијске власти. После своје победе и обнављања Бугарског царства они су одлучили да у знак захвалности подигну манастир.“

Падом Бугарске под отоманску власт скоро два века касније Петропавловска света обитељ је у више наврата пљачкана и спаљивана. Али се сваки пут поново дизала из пепела захваљујући напорима мештана. Дуго година манастиром је управљао грчки владика, јер је трновска епархија била подређена грчкој Цариградској патријаршији. Грци су протерали наше монахе и довели своје духовнике. Тек 1870. године, после проглашења самосталности Бугарске цркве наши монаси поново су стали на чело манастира.

„У XVII-XVIII веку место је било „сабирни центар“ бораца за национално ослобођење од отоманског ропства на подручју Великог Трнова, прича Софија Божкова. У тешким годинама ропства наши манастири – осамљени, удаљени, скривени од ока поробљивача – били су средиште просветитељског рада, огњиште бугарског духа. У доба националног препорода и Петропавловски манастир је постао центар национално-ослободилачких борби, где су се окупљали чланови револуционарних комитета.“

Г 1874. митрополит Иларион Макариополски је отворио у манастиру Прву бугарску семинарију и за њеног ректора именовао епископа Климента (који је у световном животу био познат као Васил Друмев – истакнути политичар и писац). Она је радила све до 1885. када је за управљање владе Стефана Стамболова претворена у душевну болницу, а затим и у затвор. Г. 1913. манастир је погодила нова беда – разорни земљотрес уништио је све изузев неколико грађевина. Између 1918. и 1922. тамо се доселило 60 руских избеглица, а пошто су га они напустили, манастир је постао девојачки. Од 1925. до 1928. г. тамо функционише школа за црквене појце, а г. 1937. постао је дом-радионица за глувонеме дечаке који је затворен 1945. г. Две године касније митрополит Софроније је препородио девојачки манастир. У другој половини прошлог века тамо су интерниране тзв. „распуштене и пропале жене“ из Софије. У ствари садашњи облик манастира је из 60. година ХХ века, када је у потпуности обновљен. Тренутно овде живе 3 монахиње и једна млада искушеница. Црква је рестаурирана, али од старих фресака није остало ништа. Звонара висока 30 метара обновљена је 1980., а сат испод ње поклонила је родољубива Љасковчанка која живи у иностранству.

У малој параклиси Свете Тројице време као да је стало. У спарном сумраку пламичак свеће буди сенке прохујалих времена. Претпоставља се да је параклиса изграђена на месту паганског олтара који је касније претворен у мали храм. Управо су ту браћа Асен и Петар дала заклетву да ослободе свој народ византијског поробљивача. Верује се да ако напишеш жељу на цедуљици те је онда увучеш у неку рупицу између грубо отесаног зидног камена, она ће се обистинити.

„Не досежу ме мач и ропство, ни ватра и земљотрес. Био сам и остаћу дух и ослонац хришћана!“ – овим речима на улазу вас дочекује и испраћа Петропавловски манастир.