„Сликање је попут магије. Ако једном будеш опчињен том магијом, заборављаш на време и реалност“, каже ликовна уметница Лидија Кирева, позната по свом нетрадиционалном начину сликања прстима. Лидија живи у селу Цалапица у Пловдивском крају и најчешће слика ноћу. Дани су јој преокупирани бригама око деце и послом који јој обезбеђује зараду. Слике припадају романтичном делу њеног живота и кроз њих она бежи од ужурбане и једноличне свакодневице. „Могу да сликам целе ноћи све док не сване зора, а да не приметим како је време прошло. То је магија и када ме она обузме, све остало губи облик и значај“ – каже самоука сликарка.

Према цртању вукло јој је док је била још дете, али је на препоруку родитеља одустала да упише ликовну школу. Дуго година је живела далеко од уметности и једног дана је дошао тренутак када је стваралачки дух превагнуо над  свакодневним бригама о домаћинству. Отада, иако нагризају њен сан, Лидија се препушта својим визијама у боји.

„Било је прошло дуго времена од дана када сам купила темперне боје, око 3-4 године. Пре нешто више од годину дана сам осетила да слике треба да изађу из моје свести и да се преточе на бело платно. Тада сам почела да сликам на картону наносећи боје директно својим прстима. Четкице за сликање ми се не допадају. Све ми је било ново и непознато. Распитала сам се да ли и други ликовни уметници користе исту  технику. Повезала сам се са Стефком Балџијевом која је међу првим сликаркама код нас које не употребљавају кичице. Упознала сам и њене ђаке. Једна од њих је Мирела Асенова, која ми је помогла у првим покушајима да нешто насликам. Многе технике сам већ била самостално открила и насликала доста платна вођена својим смислом за лепоту. Сликала сам без престанка, сваке вечери, када су сви укућани већ били заспали.“

Лидија Кирева је убрзо успела да  придобије пажњу публике. Њене радове су купили зналци тог стила у Енглеској и Немачкој. Нетрадиционална платна ретко кад налазе место у уметничким галеријама, али зато имају своју многобројну публику на Интернету где она има свој сајт.

„Слике се допадају гледаоцима. Оне као да напајају гледаоца енергијом. Понекад кад почнем да радим немам појма шта ће изаћи на крају – не постављам унапред себи циљ нити нешто посебно замишљам. Најпре наносим боје, онда решавам одакле да почнем и како да оформим ликове. И потом – слика као да се сама од себе ствара. Било када седнем да сликам није ми потребна нека припрема, све радим са лакоћом као да је то дечја игра. Најчешће сликам цвеће – различитог облика, али увек са пуно колорита и расположења. Волим природу, она је свуда око мене. Слике цвећа су одраз мог унутрашњег света, оне као да говоре уместо мене. Желим да мојим радовима људима причињавам радост и сатисфакцију. Јако се надам да ћу успети да кроз њих гледаоцима пренесем поруку о томе да ми као људи имамо највећу потребу за добротом других. Она нас испуњава снагом, улива оптимизам и веру. Мој успех је пример тога да када човек нешто пожели,увек може наћи начина да га постигне. Веома је важно да будете истрајни у ономе што радите и да не губите веру у себе. Када устанем и погледам завршени рад, речима се не да описати задовољство које осећам због крајњег резултата. Сликање је највеће чудо које се догодило у мом животу. Захвална сам својој породици, јер ме она подржава у том  подухвату и подстиче да напредујем и усавршавам се, а то, наравно, зато што се и мојим најмилијима допада оно што стварам.“

Превела: Ана Андрејева