Недавно је маестро прославио свој јубилеј. Ево шта је с тим у вези рекао:„Године лете. 20. маја ове године навршио сам 70 година. Виолиниста сам, али последње 4 године и сликам. Мој јубилеј је почео помало необично – изложбом и концертом посвећеним камерној музици. Музичари из фондације Консонанс су свирали за мене у галерији „Тракарт“ у Пловдиву – дивном месту пуном римских мозаика и историје где сам и ја извео неколико дела. Али за мене је највећи догађај било моје учешће на 52. издању Међународног камерног фестивала у Пловдиву, који је и један од најстаријих у Европи. Ја и моја стална сценска партнерка пијанисткиња Виолета Попова имали смо реситал у Етнографском музеју. Извели смо дела која сам свирао у различитим периодима мог живота.“

Мичо Димитров нам је испричао и о наступима са неким од најистакнутијих музичара светског гласа и о својим успесима на престижним сценама.

„Ифру Нимана упознао сам на такмичењу Чајковски чији сам био финалиста 1978. године. Неколико месеци касније освојио сам ванредну награду такмичења Крајслер у Бечу и управо тамо ми је он понудио стипендију Британског савета – отпутовао сам у пролеће 1980. године. Три године остао сам у Енглеској, а последња два месеца тог периода неколико пута телефоном ме звао бугарски диригент Добрин Петков и понудио ми да постанем концертмајстор Пловдивске филхармоније јер је мој дивни колега и друг Кеворк Мардиросјан добио стипендију попут моје и требало је да оде на специјализацију код проф. Нимана. Наравно, прихватио сам и тако сам ја заузео његово место, а он моје. Након 2 године Кеворк се вратио, али је убрзо после тога отпутовао у Америку. Године 1988. отишао сам у Холандију након што сам победио на конкурсу за концертмајстора највећег Симфонијског радио-оркестра у Холандији и тамо остао пуних 25 година. И даље свирам, мада сам последњих година веома активан и као предавач, а одржавам и мајсторске класе у Бугарској.“

Ево шта је виолиниста Мичо Димитров рекао о сликању и младој генерацији музичара:„Ми, музичари извођачи смо у најбољем случају коаутори, али пре свега ми смо интерпретатори. Не смем променити ниједну ноту неког Моцартовог дела, морам одсвирати оно што је написано 250 година пре мог рођења. А имао сам жељу да створим нешто својим рукама, али најзанимљивије је то што сам се определио не за музику него за сликање. Кад сликам осећам се слободним, имам могућност да импровизујем и ето -нашао сам свој хоби. Сликам акрилом. Увек сам гајио страхопоштовање према архитектури, а понајвише према средњовековној и древној. Волим још руине, као и света места на којима су се некада изводили обреди и за које су људи веровали да поседују неку чудну моћ. Имам чак завршени циклус графика. А што се музике тиче, слободно могу рећи да познајем скоро сву талентовану децу последње две генерације. Занимљиво је што је поново оживео ренесансни талас. Имамо дивну децу и увек ми прија слушати њихова извођења.“

Превод: Албена Џерманова