О раду своје фондације „Дарина Такова“ и циљевима које је себи поставила у својству њеног оснивача и главног покретача прича Дарина Такова: „Имам пуно занимљивих идеја и пројеката. Многе идеје смо већ реализовали, али се рад фондације стално проширује. Сада се већ слободно може рећи да је у питању мисија – да створимо нову генерацију оперских уметника код нас јер су за Бугарску опера и оперски певачи веома битна ствар. Опера је елитна уметност. Не можемо очекивати масовну подршку, али у нашој земљи је ова уметност развијена и имамо добре традиције. Даћу све од себе да људи у свету поново повезују Бугарску и са успесима на оперској сцени. Опера је за специфичнији круг публике, за људе који је познају. Љубав према опери се развија још у дечијем узрасту. Генерације 60. и 70. година минулог века имају солидна знања из области музичке уметности. Мој први састанак са опером је био када сам била ученица. Из школе су нас одвели на Моцартову „Чаробну фрулу“. А касније се десило тако да је моја каријера почела наступом управо у овој опери, у улози Краљице ноћи. Година је била 1988.“
Ево шта је Дарина Такова рекла о путу ка великим успесима:
„Не дешава се све одједном. Тако и треба јер ако се човек одједном нађе на великој сцени одмах би доживео срчани удар. Зато постоји градација. Ево на пример, и „La Scala” /у преводу „лествица“/ заиста представља управо то – пењање. Да би човек стигао до Метрополитена мора да је већ прошао дугачак пут, да има искуство на позоришним сценама. Ништа није случајно. А онда, кад се нађе на великој сцени – спреман је за њу. Певала сам Травијату на Арени ди Верона. Све моје колеге су ми рекле: „Пази да се не уплашиш. Не дижи очи, не гледај.“ Заиста се у превеликој просторији човек може осетити малим,чак сићушним, поготову када по традицији публика од 20.000 људи запали свећице – тада као да сам у неком бајном свету. Тамо се нисам уплашила, али сам се у 2006. години у Метрополитен опери осећала необично. Нашла сам се у великом позоришту – гигантском простору, рекла сам себи: „Морам ово место испунити гласом...“ И успела сам да то урадим. Ипак, моје омиљено позориште је Ковент Гарден. Када је почео интермецо из опере „Травијата“, а ја сам већ била на сцени, расплакала сам се и рекла себи: „Предивно!… Ево где сам... Докле сам стигла. Захвална сам на свему што ми живот пружа.“
„Могу рећи да сам каријеру стварала у тзв. „златним годинама опере“ –наставља певачица.Повукла сам се са музичке сцене 2006. године.Бар отада више не наступам активно.То је последња година„златног“ периода опере која је тренутно у тоталној кризи. Поготову сам била забринута због свега што се десило у Италији. Колеге су огорчене јер се затварају позоришта, многа оперска дела брисана су са програма, постоје финансијски проблеми. Јесте да смо ми уметници и нама је уметност увек у првом плану, али финансијска страна представља огледало нивоа нашег развоја. А ми радимо још од дечјих година. Фондација „Дарина Такова“ коју сам основала носи моје име да би била препознатљива на међународном плану. За идућу годину планирам да са ђацима моје мајсторске класе, у режији истакнутог уметника представимо „Травијату“.
Превод: Албена Џерманова
„50 годинa магије“ – то је за певача Орлина Горанова његов живот на сцени. То је и назив његове турнеје, која је обишла велике градове Бугарске, а завршиће се 19. новембра концертним спектаклом у сали број 1 Националног дворца културе у Софији...
Он се бави једном од најзанимљивијих професија. Његово лице је познато широм света, а људи га обично виде како свира на Страдиваријусовој виолини. Гост Радио Бугарске је Рајнер Хонек, концертмајстор чувеног оркестра Бечке филхармоније. Виртуозни..
Група „Канела“ (у преводу Цимет) је позната годинама, али је 2022. постава формације обновљена и снимилaje своју прву песму „Вила”. Уследиле су нумере „Увек“, „Цвеће“ и „Прстен“, која се више од месец дана задржала на топ-листи бугарске поп и рок..
Живот Вирџиније Сабеве (GINI) је музика. Као дете певала је у хору, затим је завршила музичку школу, учествовала је у популарном телевизијском..