У јеку лета град Малко Трново позвао је госте из земље и иностранства на Фестивал заната „На малкотрновски начин – од извора Странџе“. Становници и гости града су имали прилику да завире у тајне заната какви су ћилимарство, лончарство, корпарство, дуборез, плетење, па и да сами нешто измајсторе, да се прошетају шареним двоколицама. И још: да виде како се меље жито и како се кува булгур, на пример, да пробају локалне специјалитете...

- Основне биљке које су узгајиване у планини Странџа биле су жито, јечам, овас, кукуруз, као и лан и конопља, прича за Радио Бугарску Калина Дренчева, руководилац певачке групе која носи име незаборавне народне певачице Магде Пушкарове која је пореклом из Малког Трнова. Гајили су и трску од које се кува пекмез, чак су разрадили и посебну машину за цеђење трске. Али су ипак за овај предео најтипичније биле житарице. Принос су чували у великим амбарима.  Боље жито су одвозили у млинове да им самеље брашно. А већ зими од њега су укусан хлеб и гибанице спремали... Опет од најбољег жита издвајали су и за булгур који се кува и као основно јело са месом, и као нека врста посластице.

Пажњу посетилаца привлачи стогодишњи грнчарски точак Атанаса Орлова. Он воли да каже да је његов занат једини који окупља четири елемента: земљу, ваздух, воду и ватру. Сада је одлучио да покаже како се прави крчаг. Познато је да некад, када су калфе полагале мајсторски испит, требало је да израде управо крчаг.

- Моја се фамилија бави лончарством од 1826. године, а можда и пре тога. Чак ми и презиме Орлов потиче од заната. Питаћете – зашто? Јер је име града Ајтос на грчком „аетос“ или „орао“. Наши преци су трговали својом керамиком у Поморију, Несебру, Созопољу, где је становништво било претежно грчко. Када су видели да стижу кола са посудом, људи су знали да „долази Орлић из Ајтоса“. Тако нам је и презиме постало Орлови. Потрудио сам се да научим том занату и двојицу мојих синова. Један је у Тројану завршио примењену керамику. Моји је завет био да не будем тај који ће прекинути традицију. Предајем занат мојим синовима те ће већ они одлучити да ли да наставе или да одустану. Ја сам лончар пете генерације, а моји синови – шесте из ајтоске фамилије Орлових.

Тонка Јовчева 15 година је радила у ћилимарској фабрици, а затим је постала кројачица. Сада намерава да пренесе младима вештину ткања ћилима у локалном читалишту.

- Почели смо са израдом паноа и торбица, јер људи радије купују ситније ствари, него ли ћилиме. А млади се занимају за наше старинске занате. Сви кажу: лепо је што то радите. Због незапослености мала насеља у Бугарској се полако гасе, а код нас има талентованих људи који, на пример, вешто вежу и ткају, све раде ручно и на вертикалном разбоју и радо би своја знања пренели младим људима.

При крају фестивала домаћини су се са гостима окупили на централном тргу и заједно отпевали химну планине Странџа „Јасни месец“.

Превод: Александра Ливен

Фотографије:Венета Павлова, Илиjан Ружин