Вероватно ће се неки људи изненадити када чују да се у Бугарској игра рагби. Али код нас има довољно ентузијаста за које је рагби пасија која захтева и заслужује потпуну посвећеност. Они раде све могуће како би промовисали ову игру, те распламсали жељу што више људи да у руке узму лопту јајастог облика.

Рагби је игра која је почетком 19. века настала у Енглеској, али је у Бугарску стигла век касније. Током 30-их година прошлог века рагби се развија релативно спорим темпом, а прво првенство у рагбију одржава се 1959. године. Данас у Бугарској има више од 40 рагби клубова, неки од њих су чланови Рагби федерације Бугарске, док други функционишу на аматерском принципу. Упркос недостатку средстава и терена за игру, овај спорт наставља свој развој у нашој земљи.

Више занимљивих појединости о тој игри открио нам је Стефан Дојчев, председник рагби клуба Марфис Мисфитс, и капетан мушког рагби тима. Клуб је основан у пролеће 2002. године када је у ирском пабу у Софији Новозеланђанин Мари Те Хуки предложио пријатељима да играју рагби, убеђивајући их да за овај спорт године нису битне. Све је почело у шали, али су се групи ентузијаста убрзо придружили и други љубитељи спорта. Данас је Марфис Мисфитс један озбиљан клуб са правилником, управним одбором и логоом. Кроз године су у саставу тима били играчи из различитих делова света – углавном то су били људи различитих професија који живе и раде у Софији. Данас језгро клуба чине првенствено Бугари, али је тим и даље интернационалан. Ово није само спортски већ је и друштвени клуб у коме су пријатељство, поштовање и забава неиздвојив део пријатне атмосфере.

Питали смо Стефана Дојчева какво је интересовање за ову енглеску игру у Бугарској?

"Кад је неки догађај светских размера у питању, као што су, рецимо, светско првенство илити Турнир шест нација на коме снаге одмеравају најбољи европски тимови, аудиторија је већа, тако да се више људи почиње занимати за ту врсту спорта, а отуда се, сасвим логично, повећава и број оних који желе да се баве рагбијем. Битно је да се разјасни да ово није амерички фудбал, јер постоји разлика између ова два спорта. Друга битна ствар је постојање строгих правила које чувају играче. Рагби можда делује као прилично агресиван и екстреман спорт који крије опасности, али рагбисти не добијају више повреда у односу на остале спортисте. Деца су такође добродошла, она се веома брзо и лако навикавају на ту игру. Нудимо малишанима програм у складу са којим их упознавамо са рагбијем. Свако ко пожели, добродошао је да се опроба у рагбију, без обзира на висину, године или пол. Тако нам се придружила и једна девојка.“

Слоган рагби клуба Марфис Мисфитс гласи „Rugby is the Source“ или „Рагби је извор“ – израз који су преузели из културе сурфера. Смисао слогана је да дотични спорт може да послужи као темељ за изградњу непролазних људских вредности и извор пријатељства и поштовања. Према руководству клуба, све то се у великој мери односи на рагби. Здруженост у тимовима је једна од особина ове игре, а то привлачи све већи број поштовалаца. Рагби је спорт за који је потребан атлетски напор и као такав развија многе квалитете као што су самодисциплина, одважност, тимски дух и има целовит позитиван утицај на тело и дух човека.

Упркос дугогодишњој традицији, рагби и данас успева да сачува своје некомерцијална начела, а посебно у Бугарској. У свету су се све до 1995. године овим спортом бавили искључиво аматерски, а тек након тога су кренули професионалним путем.

На олимпијским играма је досада рагби игран 1900, 1908, 1920. и 1924. године. У програм овогодишњих летњих олимпијских игара у Риу де Жанеиру уврштен је рагби 7, а укупно 12 мушких и женских рагби репрезентација ће се борити за злато. Рагби 7 је краћа и динамичнија верзија игре, у екипи је седам рагбиста, утакмица у рагбију 7 траје свега 14 минута – два полувремена по 7 минута.  

Милиони гледалаца широм света ће пратити рагби утакмице на олимпијади, а атрактивни мечеви ће највероватније мотивисати некога и у Бугарској да почне да тренира рагби. Стефан Дојчев је нас уверио да нема шансе да се неко разочара и оде са тренинга, осмех је загарантован.

„Пре свега треба да имају жељу. Није потребно да било шта знају о игри. Добро би било да воле пиво, пошто је оно део рагби традиције. Исто тако, битно је да човек уме да се забавља, а тим ће се побринути за остало. Свако ко је дошао са жељом да игра, добио је прилику за то. Ово је један од водећих принципа рагби клуба Марфис Мисфитс.“

Свако ко није играо рагби треба да зна да у тој игри постоји и тзв. треће полувреме током којег је одређеном тиму омогућен реванш за пораз на терену. Треће полувреме почиње после последњег судијског звиждука када противници постају добри пријатељи. Победу у трећем полувремену могу да постигну захваљујући брзом пијењу пива, натпевавању или другим играма које се обично играју у баровима.

Превела: Ајтјан Делихјусеинова