Многи верују да ремек дела генијалних уметника крију шифру тајних знања коју могу да провиде само изабрани који отворених чула прате свет око себе. И можда је управо музика позвана да их води кроз тај чаробни имагинарни свет. Све више људи каже да музика лечи, али сада се појављује и једна нова, авангардна тврдња – да музика сентиментализује... јагоде?

Један иноватор већ пет година ђубри своје насаде јагода  најсавршенијом музиком. Под звуковима Моцарта он узгаја не само слатко, него буквално „чаробног“ укуса воће.

- Не користимо ђубрива и препарате, тле нам је изванредно чисто, те је због тога и укус такав – укус из прошлости. А у музици су присутни сви звукови наше планете, који допиру из свемира и енергетски напајају јагоде.

Власник насада Иво Џеџеров разоткрива тајну своје методе – „уз помоћ музике јагоде упијају хармонију природе“, убеђен је он. Али на почетку уопште није марио за моцартове ноте, већ је пре био заинтересован за савршени Фибоначијев низ. Економиста по струци, са перспективном каријером у Лондону, једнога дана он је схватио да више нема изазова који би га извукли из његове зоне комфора. Послушао је своју интуицију и одједном се нашао у Северозападној Бугарској, најсиромашнијем нашем пределу, чврсто решен да узгаја јагоде.

- Тада нисам се разумео у пољопривреду, признаје Иво Џеџеров. Бивши колега са Универзитета за националну и светску привреду је одржавао везе са западним фабрикама које прерађују воће и поврће из Источне Европе, те ми рекао да су неке фирме заинтересоване да потпишу дугорочне уговоре за производњу јагода – да фиксирају цену за неколико година, да купују читав род, па чак и да финансирају засађивање поља.

Иво Џеџеров је одмах изабрао једно поље у подножју Белоградчишког стења, а онда добио средства из европског пројекта, подигао и кредит. Данас он узгаја јагоде на терену од 1.000 ари, а производ извози у Италију, Немачку, Аустрију и Холандију. Сезонски запошљава и 80-ак мештана.

- До сада скоро и да нисмо продавали јагоде на бугарском тржишту, јер овде још увек не постоји велико интересовање за праву, биолошки чисту продукцију, каже он. Што се тиче сировине која се нуди на берзи, а већ онда стиже у продавнице или на пијацу, трговци не брину за њен укус, већ једино за изглед, ниску цену и истрајност. Ми смо одлучили да не постоји смисла да се утркујемо са грчким јагодама, на пример, које субвенционише држава.Још на почетку смо одлучили да ћемо производити или право био воће, или уопште нећемо се бавити пољопривредом. Док данас већ планирамо да и на домаћем тржишту предложимо неке наше сорте за директну конзумацију. Тренутно производимо углавном индустријску сорту која се замрзава на дан бербе и користи за производњу мармелада и џемова у иностранству.

Живот на селу после ужурбаног Лондона изгледа као права идила за Ива Џеџерова. И мада он проводи знатан део свог времена у Софији, увек се с нестрпљењем враћа својим јагодама.

- На селу све је различито – нема журбе, стреса, мирно је. Људи су слободнији и прави, нису помирени, нити лицемерни или пак фокусирани на своју каријеру. На жалост, у бетонима у којима смо приморани да живимо, губимо везу са природом. Због тога када сам на селу се напајам енергијом земље и зато волим да ходам бос.

Некада је Иво Џеџеров сањао да направи свет бољим. Е, можда да му то није пошло за руком, али пак је сигурно да га је направио укуснијим.

Превод: Александра Ливен