Принудни брак, сексуална експлоатација не само жена, него и мушкараца и дечака, трговина органима – то је само мали део облика једног од најгнуснијих кривичних дела: трговине људима.

18. октобра обележавамо Европски дан борбе против трговине људима. Тим поводом Национална комисија за борбу против трговине људима организира кампању која има за циљ да провоцира јавну свест да не буде равнодушна. По речима вишег стручњака Комисије Десиславе Иванове, жртве те ужасне појаве су припадници свих слојева бугарског друштва. 

Профил жртве није тачно одређен. Свако може да постане жртва трговине људима, јер криминалци врло вешто користе не само физичку принуду – насиље или остале облике малтретирања, него су и одлични психолози. С тим у вези последњих година уочавамо и једну нову тенденцију – када људи постају жртва својих пријатеља и познаника. 

Гледано у целини угроженији су припадници сиромашних економских рејона који живе у тешком материјалном стању, као и необразовани људи без редовног приступа информацији који немају појма да сличан злочин постоји. Често пута они су доведени у заблуду обећањима о бољој будућности и спремни на све како би остварили своје наде за бољи живот у иностранству. Мамац обично је неки оглас о добро плаћеном послу ван предела земље. 

Чињеница је и то да знатан део жртава трговине људима потиче из малих, етничких заједница или затворених заједница са својим обичајима и културним особинама, каква је, на пример, ромска заједница, - додаје Десислава Иванова. И поред тога морам рећи да независно од тога да је велики проценат жртава тог профила, имамо и много сигнала о жртвама – женама и мушкарцима из нормалних, здравих породица, са образовањем, који међутим траже бољи живот и посао ван земље.

Код ове врсте криминала потребно је учешће обе стране – жртава и злочинаца. А које су дестинације бугарских грађана који постају жртва трговине људима? 

Последње 3 године примамо највише сигнала из Немачке, Француске, Велике Британије и Шпаније, тј. економски развијених држава које могу да понуде веће плате и боље услове живота. Међутим, последњих месеци смо регистровали и доста сличних случајева у Чешкој, где се радило о радној експлоатацији мушкараца у индустрији, најчешће у предузећима за прераду меса или у пољопривреди. Говоримо о радној експлоатацији у земљама са развијеном пољопривредом и сексуалној експлоатацији у западноевропским државама – додаје Десислава Иванова.

Иако је трговина људима злочин који се тешко доказује, Бугарска има неке успехе у томе. Међутим, број предмета и даље је знатно мањи од реалног броја жртава. Према подацима тужилаштва током последње године истражни органи су радили на 316 случајева сексуалне експлоатације, 22 радне експлоатације и једном принудном уклањању телесних органа, два принудна држања и 17 продаја беба. Без категоричних података стручњаци сматрају да ће у склопу покренутих нових 85 поступака у 2015. г. број жртава премашити 100 особа. Према Десислави Ивановој разоткривање трговине људима је тешко из два разлога:  

Као прво, као кривично дело трговина људима ретко постоји у свом чистом облику, тј. реч је о више од једног злочина – не само о експлоатацији, него и о кршењу граница, кршењу радног законодавства, утаји доходака. Овде говоримо о низу злочина које треба истражити. Као друго, јер нико не сигнализира о трговини људима, пошто друштво није добро упознато са елементима те појаве тако да је сигнала много мање од реалних жртава.

Постоји, међутим, још један феномен – често пута саме жртве не гледају на себе као на жртве. Људи обично раде у иностранству, примају неке паре и сматрају да је то довољно. Таквих особа има много и тешко их је убедити да сведоче на суду и да тако помогну разоткривању криминалне мреже у којој често пута учествују блиски пријатељи или рођаци жртава. Десислава Иванова додаје: 

Када жртва постане свесна да је жртва, много често одбија да помогне због страха. Плаши се да трговац још увек трага за њом, да може да јој поново нашкоди, јер обично трговци људима прете и члановима њихове породице.