Пошто је вешто баратао кичицом одлучио је да се запосли као декоратер. Али га нигде нису примили. У једном од атељеа, највећем од свих које је обишао, мислио је да нема икакве шансе да га ангажују, али су га на његово велико изненађење запослили пробно. Управо у том атељеу је савладао уметност декорације до танчина. Почео је цртати златом по стаклу. У међувремену је научио како да ложи пећ што је од посебне важности за ту врсту уметности. Сећам се једног случаја о коме нам је причао. Вођен жељом да научи како се ложи пећ отац ми је отишао у један атеље. Раднику који га је учио речено је да се јави директору. И пошто је температура у пећи достигла ниво који се треба спустити јер би у супротном довео до шкартирања производа, мој отац је требало да уради нешто. Тада је на своју руку одлучио да угаси пећ. Али се мајстор брзо вратио и наљутио се како је уопште он дрзнуо да то учини. А мој тата је све до следећег дана дрхтао као лист питајући се какав ће бити резултат. На његово велико изненађење ниједан од радова није шкартиран.
Тако је постепено Георги Бакарџијев почео да црта златом, емајлом и платином по стаклу. И напредовао је корак по корак. Похађао је курс који је водио познати вајар Бурдел и предавања из историје уметности, архитектуре и уметности Византије на Сорбони. На тај начин се стално едуковао и проширивао видике. Отвара свој атеље и ради хонорарно. Као млади уметник представља Француску на сајму у Њујорку. 1930. године учествује на Светском сајму примењене уметности на којем му је додељено признање „Гран При“ и златна медаља у белгијском граду Лијежу. Освојио је и прву награду за керамику и стакло у Каиру. Ова награда му је касније послужила као својеврсна улазница на престижне форуме. 1940. године се вратио у Бугарску. Са собом је донео и велики део радова.
Негде 50-их година почео је да обилази Бугарску у жељи да облике народног стваралаштва претвори у савремена уметничка дела. Тада је обрадио 300 примерака који су касније изложени, каже гђа Бакарџијева. „Радови су му постали права сензација. За ову изложбу је одликован Димитровском наградом. У међувремену је стално нешто радио, сликао. Почео је и писати или као што је сам говорио: у социјализму човек треба да макар једном промени професију. Аутор је три књиге – „Керамика у Бугарској,“ „Ковани бакар“ и „Бусинска керамика.“ Многи његови критични радови су објављени у различитим дневним новинама и часописима. Отац ми је написао и многе есеје и песме, рекла је на крају нашег разговора Олга Бакарџијева.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографије: галерија "Њуанс" и Венета Николова
Пре неколико дана у Благоевграду је представљен графит-мурал у боји, који је настао у вези са 20. годишњицом чланства наше земље у НАТО. Он се може видети у улици „Славјанска“ бр. 65, а реализован је уз подршку Министарства спољних послова..
Међународни фестивал етнографског филма „ОКО“ одржаће се у Софији од 8. до 15. новембра. Форум се одржава уз подршку Националног филмског центра, Општине Софија, Амбасаде Украјине у Софији и Держкина Украјине. На овогодишњем издању фестивала биће..
Бугарска продуцентска компанија планира изградњу новог филмског центра вредног 15 милиона евра у индустријској зони Божуриште, надомак Софије, на површини већој од 30.000 квадратних метара. Према подацима Министарства економије и индустрије, уговор о..
Нови документарни филм новинара Бугарске националне телевизије (БНТ) Бојка Василева под називом „Мајке“, посвећен геноциду у Сребреници из 1995. године,..