Број наших сународника који емигрирају расте из године у годину. Нажалост, међу њима је добар део образованих, висококвалификованих и способних Бугара који нису нашли добру професионалну реализацију у домовини. Овај процес је почео још за време тоталитаризма када је мноштво будних бугарских професионалаца, који се нису слагали са системом, учинило све могуће како би отишли из земље. Међу њима је и доктор Георги Лазаров, један од најбољих хирурга шаке у САД и доајен бугарске заједнице у Балтимору.

Лазаров је рођен у граду Пловдиву 1931. године. Упркос великим тешкоћама и притиску са којим се суочава он је успео да у родном граду оснује Центар за хирургију шаке. Али му систем није дозволио да развија своје вештине због чега је одлучио да напусти земљу. Ево шта нам је испричао о путу од Бугарске до Балтимора:

„Пут ми је био подоста дуг пошто сам прошао кроз велике перипетије. Завршио сам медицину у Бугарској и специјализовао ортопедију, хирургију шаке. У то време се догодио преврат у Либији, Моамер Гадафи је дошао на власт и сви италијански специјалисти су побегли из те земље. Бугарској су биле потребне девизе и тако су ме, без обзира на то што нисам био партијац, пустили да идем у Бенгази у својству шефа Одељења за трауматологију. Тамо сам остао годину дана након чега смо ја и моја супруга, уместо да се вратимо кући, отпутовали у Француску где је како бих радио у струци требало да кренем од нуле и положим све испите из медицине. Одлично сам говорио француски, али сам био свестан тога да ће ми упркос томе тај процес одузети пар година. У том периоду су у САД тражили младе лекаре и тако смо отишли у Америку. На почетку сам био лекар стажер након чега сам се запослио у престижној болници у Балтимору. Имао сам срећу пошто се управо тад формирала америчка група за хирургију шаке. Данас, по завршетку каријере, др Лазаров се посветио фондацији „Свети Георгије“ коју је сам основао и преко које реализује бројне иницијативе за очување бугарске културе и традиције. Једна од њих је годишње Међународно такмичење за нову бугарску симфонијску музику у 7/8 ритму.

Последњих година његова фондација је успела да у земљи подигне споменике жртвама комунизма у Пловдиву – музичару Александру Николову, познатом као Сашо Сладура, који је погубљен у логору код Ловеча, познатом сликару Цанку Лавренову, демократи Светославу Лучникову, новинару Георгију Маркову, а исто тако и разредном старешини Георгија Лазарова – Камену Вичеву.

„Похађао сам Француски колеџ у Пловдиву и мој разредни старешина је био пер Камен Вичев, један веома интелигентан наставник филозофије и етике кога се сећам са љубављу. Пера Камена Вичева и мог наставника хемије је народна власт осудила на смрт. После демократских промена хтео сам да на неки начин овековечим дела те особе пошто о жртвама комунизма нико ништа није говорио. Тада су ме упознали са једним талентованим вајаром у Пловдиву – Данком Наковим, са којим смо израдили и поставили споменик перу Вичеву у близини католичке катедрале у граду. Временом се наше пријатељство продубило и скоро сваке године смо постављали по један споменик.

О патриотским и добротворним подухватима Георгија Лазарова може се дуго говорити. Али то што можемо рећи је да за патриотизам и одговорност према Бугарској данас више маре наши сународници у иностранству него ми који живимо у земљи. Богатих Бугара има и у земљи, али је ретко ко учинио толико за очување бугарског духа и самопоуздања колико су то урадили Бугари у иностранству.