7. и 8. децембра је у Центру за културу и дебате „Црвена кућа“ у бугарској престоници премијерно изведена представа „Јон (представа о усвојенима)“. Ово је други друштвени пројекат који је реализован уз подршку платформе за документарну уметност В/ХОД (У/ЛАЗ – У ТОКУ). Партнер догађаја је и Студио за документарно позориште VOXPOPULI. Ево шта је за Радио Бугарска рекла Стефани Ханџијска – антрополог, кореограф и извођач модерног плеса. Чиме ју је тема о усвајању деце привукла? По њеним речима, ово је симбол победе над предрасудама:

„Приметили смо да људи реагују рефлексно и прво на што помисле су трауматичне слике из домова за социјално и здравствено збрињавање. У свести им искрсавају мисли о тужној деци, уплаканим очима, празним кревецима, дакле, о свим тим клишеима. Али ми на усвајање гледамо на другачији начин. Пуно пажње посвећујемо томе каква је, рецимо, једна породица која је усвојила дете. Срели смо се са таквим родитељима, чули смо њихове приче, пошто, верујте ми, усвајање није само премештање детета са једног места где су се о њему бринули на друго. И ни у ком случају није завршено поступком усвајања сагласно којем постајеш родитељ тог детета. У ствари, да би једна породица заиста постигла успех у том погледу потребна је адаптација родитеља и детета. “

Као што је Стефани рекла, подаци из евиденције и документације о усвојењу спадали су у службену тајну пре демократских преображаја у земљи 1989. године. Али усвојена деца често наслућују или сазнају истину и то на посебно трауматичан начин – „уз љубазну помоћ“ неког суседа, познаника…

„По мени, данашњи родитељи имају невероватну културу смисла. Од тренутка када узму дете из дома они не крију истину од њега, не лажу га. Постоји неко поштовање према деци и без обзира на то што су она мала увек им можемо на један прихватљив и разумљив начин открити истину о њиховом пореклу и то ни у ком случају не би уништило породицу. Напротив, чврсти темељи истине чувају породицу. Ми смо радећи на терену имали прилику да видимо две крајности: одрасти у породици, а не бити свестан тога да ово нису твоји биолошки родитељи и ону другу – све је јасно, још од првог дана.“

И сад: шта се заправо крије иза методе „вербатим“ (од латинске речи дословно) пошто је потребно да се речи људи интервјуисаних о усвајању дословно пренесу?

„Ми верујемо у методу „вербатим“ као непосредан начин да публика чује глас људи које у другим околностима вероватно не би ни приметили. Она представља интервјуе који су снимљени у аудио формату од којих ми бирамо искристалисане ставове. У њима се позиција испитаника најјасније види. Не вадимо њихове речи из контекста.“

Током представе их глумци слушају преко слушалица, у mp3 формату, и говоре дословно и директно. 

„Ми свесно подстичемо глумце да се максимално приближе особи чији монолог изговарају у том тренутку, истини у коју он или она верује.“

Има ли чуда у усвајању?

„Све те породице су, по мени, хероји у сенци, али их има, међу нама су. Оне имају нормалан живот. Тако је то бар у породицама које сам ја упознао. И, да – за мене је ово превазилажење личних страхова, самог себе и ега да би постојала та дивна породица право чудо. И веома сам срећна кад видим такве ствари,“ рекла је Стефани Ханџијска.