Много пре него што су у чаробном свету Харија Потера почели играти квидич, становници једне мале општине су разбили већ досадна и строга правила и границе у фудбалу. Они су се јашући своје дугоухе копитаре упустили у једну несвакидашњу забаву – играње „магарећег“ фудбала. Штета што их још нису укључили у енциклопедију куриозитета – а требало би, ако је Гурково једино место на свету где цар фудбал лежи пред ногама копитара. Смештен у Долини ружа град Гурково је познат по гајењу миришљавог цвећа које, наравно, краси сваку кућу у том крају. Али пошто је ово прича о магарцима, предлажемо да мало завиримо у Музеј магарца. Јесте, добро сте чули, Гурково привлачи радознале туристе једним од симбола града – дугоухим створењем упечатљивог профила и са душом филозофа.
„У музеју посетиоци могу видети предмете везане за узгој и употребу магарца за различите намене, а исто и оригиналне експонате – од оруђа за рад до предмета коришћених у свакодневном животу и других ствари, прича кустос музеја Катја Стојанова. – Неки од њих датирају из 19. века као што су самари, ремени за узенгије, бисаге, рало. Исто тако су изложени и прстени, крчази, наћве, женске ношње, пешкири. И, да, имамо и препарираног магарца.“
Музеј је своја врата отворио 2014. године након што је Општини одобрена европска субвенција. А у предисторији је био рали запрежним колима који је по први пут организован далеке 1971. године. Тада су тројица младића из Гуркова колегиницама с факса обећала незаборавне доживљаје у родном граду. Тако се родила идеја о трци магараца. Сањали су како ће запрежним колима отићи у Париз, али због затворених граница нису остварили свој сан. Временом су се мештани заљубили у ту врсту забаве коју су назвали „биорали“ и сваке јесени су се са својим магарцима окупљали на градском стадиону. Али је из нама непознатих разлога доласком демократије такмичење престало да се одржава – и тако до 2005. године када је традиција обновљена.
„У трци могу учествовати апсолутно сви који имају магарца и запрежна кола, без старосних и полних ограничења. Није дозвољено коришћење алевих паприка и пуштање коњских мува пошто се оне сматрају неком врстом допинга, рекла је Катја Стојанова. „Пре него што почне трка, проверавају се зуби, копита и рад срца магараца. Такмичари се такмиче и у дисциплинама најлепше украшена запрежна кола, брзо упрезање и распрезање, тзв. гола трка (без самара) и др. Игра се и „магарећи“ фудбал – учесници јашу свог љубимца и ногама покушавају да достигну лопту и дају гол противнику.“
Нажалост, ове јесени се по први пут људи и њихове животиње нису окупили из једног јединог прозаичног разлога – магарцима прети нестанак. „Не знамо хоће ли се догодине окупити довољно животиња за одржавање трке,“ коментарише кустос музеја. Сама Катја, након што је провела шест година у иностранству, вратила се у град који јој носи радост, али и мало носталгије. „Још увек се са тугом сећам своје магарице Марусје из детињства – била је велики инат, али и издржљива и са властитим мишљењем, дакле, типична магарица.“ Данас Катја Стојанова сматра да је магарац животиња коју потцењујемо, а понекад добије и батине због свог ината. „Требало би да се бринемо о њему, да га не занемарујемо и чувамо пошто је врста којој прети изумирање,“ рекла је Катја Стојанова.
Истраживање Европске инвестиционе банке (ЕИБ) показује како половина Бугара сматра да прилагођавање на климатске промене треба да буде један од најважнијих националних приоритета. Чак 96% испитаника изјављује да је неопходно предузети кораке у циљу..
Десетог новембра 1989. године, на пленуму Централног комитета Бугарске комунистичке партије (БКП), Тодор Живков је разрешен дужности генералног секретара – највише дужности у партији и држави. Оно што се догодило на пленуму, касније ће бити дефинисано..
Ергелу „Кабијук“ у селу Коњовец, која важи за најстарију у Бугарској, основао је 1864. године русенски валија Мидхат-паша у циљу узгоја коња за потребе турске војске. Ергела је функционисала до ослобођења Бугарске 1878. године. Свој рад је обновила 1894...