Шта је заправо хранитељство – професија или мисија? Да ли смо спремни да пружимо сигурност, топлинуи родитељски пример детету коме су породична средина и топлина потребне привремено? Да ли је потребна квалификација да би човек постао хранитељ? Које су особености и специфичне потребе деце под заштитом? Како је у Бугарској организовано хранитељство? На ова питања одговор тражи Фондација "Покров Пресвете Богородице" и то за време 6 састанака посвећених хранитељској нези. Ови састанци се одржавају у софијској књижари „Кућа за птице“ (сваке суботе до 18. фебруара укљ.), а намењени су људима који су одлучили да своју душу и кућу отворе за децу без родитељске бриге. Гост-лектор је Алина Воденичарова која већ 8 година активно ради на проблемима раног развоја деце без родитеља и деце са посебним потребама.

„Идеја Фондације "Покров Пресвете Богородице" је да се о хранитељству одрже разговори у опуштеној атмосфери. Све је кренуло од чињенице да је сваком детету без родитеља потребна средина блиска породичној и то од самог почетка његовог живота. Хранитељство је истовремено мисија и професија. Оно подразумева смештај деце, која из овог или оног разлога не могу да живе са својом биолошком породицом, код блиских рођака или обучених и регистрованих хранитеља који би их васпитали, пружили им љубав и бринули о њима у одређеном временском периоду.  Када је реч о хранитељству, има се у виду привремени смештај деце и управо је у томе разлика између ове могућности за децу без родитеља и усвајања. Међутим, то ни на који начин не би смело да утиче на однос према детету.”

У Бугарској је у хранитељским породицама смештено преко 2.000 деце. По речима Алине Воденичарове, да би се избегли проблеми за време смештаја, потребно је да сви раде тимски:

”Мислим на социјалне службе, добро обучене хранитеље и организације које им пружају подршку, а такође и на социјалне институције које помажу биолошкој породици детета да стане на ноге. Циљ је да се уколико је могуће проблем што пре реши и да се дете врати својим правим родитељима или да буде усвојено.”

Многе хранитељске породице брину о детету или више деце дугорочно, јер биолошки родитељи не пристају да дете буде усвојено, а у исто време не успевају да реше проблеме због којих је дошло до потребе смештаја детета код хранитеља. Свако дете има своју судбину због чега и хранитељска нега мора бити посебна за свако дете:

„Драго ми је да наведем да већ више од 5 година Бугари отварају не само ум него и срце за хранитељство. Хранитељска нега је, у ствари, мисија спасавања деце, посебно у најранијем узрасту од 0 – 3 године. Хранитељство се добро развија иако, истини за вољу, можемо још пуно тога урадити с тим у вези. Затворили смо велике социјалне установе за здраву децу од 0 до 3 године старости и ствари иду у правцу коначног решавања тог проблема. А то је заиста велики корак напред. Радила сам неко време у иностранству и видим да, што се хранитељства тиче, у Бугарској се ствари добро одвијају.”