10. фебруара 1947. године Бугарска је у Паризу потписала мировни уговор са Савезницима победницима у Другом светском рату којим се регулише статус наше земље после рата. Он је резултат Мировне конференције у Паризу одржане у лето 1946. године на којој је преко 20 држава одлучивало о судбини бивших сателита Трећег рајха. За радио Бугарска проф. Евгенија Калинова и проф. Искра Баева подсећају на неке важне историјске догађаје и анализирају их.

Да ли је укључивањем у Други светски рат Бугарска успела да оствари своје националне циљеве?

„У почетку нам се чинило да смо те циљеве остварили – каже проф. Калинова. – Када смо 1. марта 1941. године постали савезник Немачке „награда” је била дозвола Бугарској да својим трупама и администрацијом уђе на територију Западне Тракије и Вардарске Македоније. У очима тадашњег бугарског друштва ово је био врхунац нашег националног уједињења. Међутим, у сенци те еуфорије је остала чињеница да су нам ове територије уступљене на управљање и заштиту до краја рата, а не зато што према њима имамо оправдане етничке и историјске претензије. Са тачке гледишта нашег националног идеала – уједињења, изгледало је као да смо добитници. Били смо добитник и због једне друге ствари – као немачки савезник Бугарска није учествовала у ратним дејствима против других држава. Чак смо и на територију Грчке и Југославије ушли када су обе земље капитулирале. Међутим, крајем рата ситуација је подсећала на ону после Првог светског рата – Бугарска је била поново у табору побеђених, са свим политичким, идеолошким и привредним последицама које из тога произилазе.”

Проф. Баева сматра да не можемо говорити о трећој националној катастрофи:

„Бугарска је једина земља из састава поражене коалиције која не само што није изгубила своје територије него је захваљујући Крајовском споразуму о припајању јужне Добруџе (од 7. септембра 1940.) успела да их прошири. Неке земље које су учествовале на страни коалиције победника су смањиле своје територије. Стављена у сферу совјетског утицаја, Бугарска је на Мировној конференцији у Паризу имала заштитника – био је то велики победник. Наша земља није изолована, а имала је и подршку  Пољске и Чехословачке што је релативно повољно утицало на преговоре.”

Бугарска је добила и подршку Југославије, али је за њу платила високу цену – приморана је да прихвати „културну аутономију“ становништва из Пиринског краја.

Лето 1946. године је било од кључног значаја за бугарску дипломатију, али је у то време земља имала проблеме на унутарполитичком плану. Проф. Калинова подсећа на те догађаје:

„Средином 1946. почело је активно прогањање опозиције. Припремали су се избори за Велико народно собрање које би требало да изради Устав нове републике. Упркос томе, земља је успела да на Конференцију у Паризу упути представнике свих пет партија у саставу владајуће коалиције под именом Отаџбински фронт да би се они залагали за бугарску ствар. У питању је био велики залог јер су још с краја рата Грци тражили скоро 1/10 бугарске територије. Свој захтев образлагали су тиме да је Бугарска у три наврата предузимала напад на Грчку и била је у улози агресора.”

Бугарска делегација је успела да се образложено супротстави захтевима за промену граница и репарације у износу од 150 милиона долара. У крајњој линији Бугарска је морала да плати Грчкој 45 милиона долара, а Југославији – 25 милиона долара у роби – пољопривредној и индустријској. Прецизирано је да ће накнада штете коју је она проузроковала бити делимична пошто је од јесени 1944. до маја 1945. године ратовала против Немачке.

Иако оптуживана за окупацију туђих територија, крајем рата у Бугарској је било и радњи опозиционих снага које су јој обезбедиле неке предности у преговарачком процесу. За крај проф. Баева каже:

„Крајем рата бугарски партизански покрет, који је данас толико оспораван, се претвара у снажан аргумент бугарске делегације. Други позитивни фактор јесте учешће бугарских трупа у завршној фази рата на страни антихитлеровске коалиције. Иако Бугарска није призната као „суратујућа” земља, ово учешће је било још један снажан аргумент.”

Превод: Албена Џерманова

Фотографија: Марија Пеева