Какав би нам био живот кад бисмо биле особе оштећеног вида или смо приковани за колица? Сваког пута кад сретнем особе са таквим и сличним проблемима постављам себи питање како бих се ја осећао на њиховом месту. Верујем да ће ми бити веома тешко. Страх од таме је сасвим оправдан, а посебно кад она испуњава твоју свакодневицу. Сваког дана се слепа особа, кад пожели да изађе из своје куће, суочава са низом препрека. Инфраструктура у нашој земљи није прилагођена потребама особа са инвалидитетом због чега је оне не могу безопасно користити. То је и разлог зашто се хендикепиране особе осећају изоловано и искључено из друштва. Њихови проблеми увек остају у задњем плану у програмима властодржаца.

Са предузетником Евгенијем Митевим, који се латио тешког посла пружања подршке особама оштећеног вида, разговарали смо о иницијативи „Дијалог у тами“ која је покренута у Немачкој. Ево шта нам је испричао о њој:

„Све је почело 2014. године када сам у Стразбуру присуствовао једном догађају посвећеном социјалном предузетништву. Тамо сам видео једну собу у којој је био потпуни мрак, а на вратима је писало „Дијалог у тами.“ Мене и још петоро непознатих људи је у собу увела једна слепа особа. Поделили су нам беле штапове за слепе, ушли смо кроз окретна врата. Уследили су задаци које смо покушавали да изведемо у условима потпуног искључења чула вида. Све је то било ван зоне комфора. Изашли смо из собе и почели међусобно разговарати, испоставило се да је то једно од првих социјалних предузећа у Европи. Зове се „Дијалог,“ а први пројекат му је „Дијалог у тами“ – реч је о активностима које организују и воде слепе и слабовиде особе. Већ је покренут и пројекат „Дијалог у тишини“ који је намењен особама оштећеног слуха и „Дијалог са временом“ који је окренут особама старих 80 или више година.“ 

У 2015. години су Евгениј и његова екипа имали прилику да развију пројекат „Дијалог у тами“ и код нас. У четири бугарска града одржавају сусрете у тами са људима из различитих слојева друштва – глумцима, музичарима, предузетницима, представницима општина. Током тих сусрета слепи људи и они који виде мењају улоге препуштајући се својој интуицији. Нажалост, 2016. године им је истекла лиценца, али се они и даље развијају у области социјалног предузетништва. „На пројекту ће учествовати слепе и слабовиде особе,“ каже Митев и додаје:

„Циљ нам је да створимо нова радна места за особе оштећеног вида, да их подстакнемо да буду самостални и проактивни. То је супротно ономе што држава чини за хендикепиране особе. Она их етикетира и неједнако поступа према њима. Често су то талентовани људи којима је потребна подршка како би развили свој таленат. Ми ћемо покушати да код њих развијемо таленте везане за звук – тонско снимање, аудио инжењеринг и аудио дескрипцију. Нешто као аудио титлови. Описивање звука је додатни канал помоћу којег невидљиви наратор објашњава слепим особама шта се дешава у одређеној сцени филма.“

Тема о приступу и могућностима учешћа особа са инвалидитетом у културном животу стиче све већу популарност у Европи.

Рад са хендикепираним особама захтева огромно стрпљење, а резултати не долазе тако брзо. Али то не сме обесхрабрити оне који су се посветили мисији да живот слепих особа учине бољим и безбеднијим. Ти људи су део нашег друштва и заслужују поштовање и подршку.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова