Недељу дана пре Ускрса хришћани славе сећање на свечани улазак Исуса Христа у Јерусалим. Тако се припремају за велики чин Васкрсења. У Бугарској у народу тај је празник познат као Цвети или Врбице – празник цвећа и буђења природе. Славе га сви и посебно они који носе име цвећа, а код нас таквих имена са дахом пролећа има преко сто. Због тога је и дан драг скоро свакој породици.

На Цвети, рано ујутру, млади и стари иду у цркву и носе пролећно цвеће, здравац и врбове гранчице да њиме оките иконе Исуса и Божје мајке. После Свете литургије носе освештане врбове гранчице кући, за здравље и берићет. И свугде влада радосно расположење.

У хришћанској традицији празник Уласка Исуса Христа у Јерусалим подсећа на победу Божанственог почетка, али и на нелаки пут до ње. У својој суштини он указује на давну историјску прошлост, када је мученичка смрт седморо браће Макавеја због њихове вере у истинског Бога инспирисала Јуду Макавеја да очисти Јерусалимски храм од паганских идола. Сачувавши успомену на тај важан за јудаизам догађај, људи су и Исуса Христа дочекали с надом да ће их он ослободити Римљана исто као што је пре два века Макавеј протерао селеукидскога краља Антиоха IV Епифана који је забранио Јеврејима да обављају своје верске обреде. Тако да је народ поздравио Исусов долазак у Јерусалим простирући огртаче на његов пут и носећи палмове гранчице те ускличући: „Благословљен онај који иде у име Господње!“ и „Осана!“, јер су сматрали да се тако испуњује пророчанство да ће доћи Цар Јудеје и „навијести мир народима“. Али пошто он није био ратоборно расположен, људи су се убрзо повукли.

То је пример како ми често пута дочекујемо нешто са великом надом, како заслепљени сувишним емоцијама скачемо с једне крајности у другу, слично онима који су некада дочекали Спаситеља радосним усклицима, те су га затим ружно грдили.

Данас већина оних који масовно посећују храмове на велике хришћанске празнике, повезује православне традиције само са молитвама за здравље и благостање. Око празника у храмовима је врева и гужва, продају се неосвећене свеће, цвеће и разноразни сувенири, а молитва је истиснута у други план. Зато треба да се сетимо изгона трговаца из храма и да осмислимо једноставну чињеницу да се морамо отарасити земаљског и препустити духовном.

Због тога нас Црква позива да уђемо у Божји дом и да забравимо на све ситнице и страдања, те да се сетимо како је у данима пре Ускрснућа Христос благословио хлеб и вино, а онда смирено умио ноге ученицима својим, пре него што је кренуо мученичким и узвишеним путем Голготе.

Превод: Александра Ливен