Некада су манастири у стенама на северу Бугарске, на обали реке Русенски Лом, привлачили истакнуте представнике бугарске духовности и књижевности из читаве земље, а њихови ктитори су били бугарски владари. Отада су те светиње вековима ревносно чувале сећање на културни процват Бугарске у 14. веку, пре него што је потпала под отоманску власт. Једно од највећих духовних огњишта и средишта је свакако манастир Светог Архангела Михаила код села Иваново удаљеног свега 20-ак километара од града Русеа. У склопу манастирског комплекса је око 20 малих цркава, капела и ћелија исклесаних у стенама и међусобно повезаних стазама и уклесаним у камену степеницама. Манастир је почетком 13. века основао монах Јоаким који је касније постао патријарх. Прекрасне фреске које су насликали трновски мајстори-сликари у 13-14. веку представљају нам како су се код нас развили чувени византијски стилови сликања из доба Комнена и Палеолога. На зидовима манастирских просторија је сачуван и велики број графита. Данас је за посетиоце отворена једино црква Пресвете Богородице која је део манастирског комплекса. Њене зидне слике потичу из 14. века и представљају сам врхунац средњовековне бугарске и балканске уметности. 

У манастиру су обитавали монаси до средине 16. века, а доласком Турака се духовни живот у светињи почео гасити. Данас манастир и црква више нису активни, прича наш водич у стенском комплексу Тодор Петров. Манастирски комплекс у тој долини смештен је на површини од 5 квадратних километара и садржи мноштво објеката. Међу њима преовлађују цркве, а остали су просторије за спавање, складишта и ћелије за монахе. Сви они узети заједно формирају манастирски комплекс у стени под називом Свети Архангел Михаил. Црква Пресвете Богородице је од 1979. године под заштитом УНЕСКО-а, као део светске културне баштине. Све фреске приказују библијске сцене, тачније живот Исуса Христа током последње недеље његовог живота – Страсне недеље, као што је ми, православни хришћани, обично зовемо. Обављена је конзервација аутентичних зидних слика, без рестаурације. Ова црква је најмлађа у односу на остале објекте у склопу манастирског комплекса и потиче из 1350-60. године. Њен ктитор је био Иван-Александар, претпоследњи бугарски владар пре него што је Бугарска потпала под турску власт, који је владао 40 година, од 1331. до 1371. године. У знак захвалности су монаси који су живели и служили у манастиру наручили да се наслика лик Ивана-Александра с леве стране улаза.

Садашњи улаз у цркву је ископан касније – 1936-1938. година, а иницијатор је био чувени чешки научник Карел Шкорпил, један од утемељивача археологије у Бугарској. Занимљиво је поменути да се до старог главног улаза ишло стазом која је била на нивоу пода цркве. Почетак јој је био негде поред стене, а окруживала је стенски масив. Том стазом су монаси и посетиоци долазили до улаза у храм. На нашу велику несрећу, још средином 16. века се цела стаза сурвала низ литицу и није обновљена. До тога је дошло пошто су стене овде меке, одроњавају се и подложне су ерозији.

Али су се фреске упркос томе сачувале до данас. На њима се јасно види утицај исихазма који проповеда „усамљеност, молитвено тиховање и ћутање.“ Али истовремено оне зраче хармонијом одухотворених људских фигура у вишеслојној композицији која спаја православни канон и реализам, каже Тодор Петров. Када су монаси исихасти дошли овде, у ту долину стена, као и у долину код Варне где се налази Алаџа манастир, нашли су велики број малих крашких пећина које су касније додатно обликовали и проширили. Одмах после тога су омалтерисали зидове и плафон. У припреми малтера додали су млевену сламу и осје.

Коришћен је светски познати италијански стил фреско сликарства који подразумева наношење више слојева малтера – понекад и до 18 слојева, у зависности од дебљине малтера. Боје које су користили биле су минералне, добивале су их у околини манастира. По речима Тодора Петрова, пресудну улогу за очување боја одиграло је паљење свећа у храму:

У том периоду, све до почетка 20. века, за израду свећа су користили восак и лој без пречишћавања и рафинисања. Горење свећа је узроковало испаравање, мали део свећа се кондензовао и самим тим на неки начин конзервисао зидне слике.  Када су почели радови на конзервацији слика тај фини воштани слој је скинут помоћу специјалне технологије, а боје нису оштећене. Испод тог слоја су се откриле неоштећене прелепе зидне слике. На захтев УНЕСКО оне су прекривене додатним слојем који је практично невидљив људским оком. Овај слој даје гарантију да ће се боје сачувати у наредних 1.000 година,“ рекао је г. Тодор Петров.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: Дарина Григорова и Wikipedia