О учешћу Бугарске на Зимским олимпијским играма (ЗОИ) могу се рећи разноразне ствари. Као рецимо то да за разлику од „елитних нација", које као да су претплаћене на медаље (није ни потребно да их набрајамо), немамо запажене успехе, али то може бити удар на наше самопоуздање. Гледано из супротног угла, наиме имајући у виду да наши такмичари не долазе из неке алпске или северне државе, него из мале и не тако богате земље, могуће је закључити да су бугарска достигнућа у снежним спортовима ипак значајна. И бићемо у праву.

Додуше, нису нације те које освајају медаље, већ спортисти који представљају те нације. Али је то представљање изузетно важно за нације и њихово самопоуздање. А када се каже „спортска нација“, то значи да држава у којој та нација живи, чини све могуће за стварање услова који доприносе да се њени грађани баве спортом. Управо да се баве масовним спортом, а не да постају олимпијски шампиони. Позната је изрека да се „прави шампиони рађају". Питање је шта се догађа када се такав таленат роди: потребна је најпре шанса да тог талента неко примети, па да га оснажи да се развија; онда се тај талентовани млади човек треба одлучити да се посвети спорту и буде истрајан на путу свог израстања у шампиона и сврставања међу најбоље у свету. Они најбољи добро знају зашто су такви и шта их то кошта.

Једна заблуда гласи да је барон де Кубертен рекао како је учешће важније од резултата. У ствари оснивач Међународног олимпијског комитета је рекао нешто друкчије, а управо да у животу није најважнији трујумф, већ трка за награду, није толико битна победа, колико достојанствена борба. Јер кад би било тачно оно прво, наиме да је важно само учешће, то би значило  да се на Олимпијским играма можеш понашати мале те не као на одмору. Када су у питању успеси Бугара на Олимпијским играма, смело можемо тврдити да су они плод енергичних напора и самопрегорне борбе.

Бугарска од 1936. када је први пут наступила на Зимским играма у Гармиш Партенкирхену до данас редовно према својим могућностима учествује на свим ЗОИ следећи прави олимпијски принцип – најважнија је достојанствена борба. Када се помену успеси, оно прво што нам пада на памет су медаље и посебно оне златне.

Ти који се више занимају за спорт,. добро знају да је успешан и онај спортиста који се пласирао међу првих 6, 10, па чак 20 такмичара и то се посебно односи на неке конкретне дисциплине. Зар није успех када је у Инсбруку през 1964. г. у скијашком трчању женска штафета 3 x 5 км у саставу Роза Димова, Надежда Василева, Крстана Стојева завршила пета? Није ли успех шесто место Петра Попангелова у слалому на играма у Лејк Плесиду 1980. г.? Неки ће рећи, ми смо тада од њега очекивали медаљу.

Медаљу је тада изненађујуће освојио нордијски тркач Иван Лебанов у трци на 30 км, који је завршио трећи. Била је то прва медаља за Бугарску освојена на једној Зимској олимпијади. Попангелов је уосталом поновио пласман на следећим играма, у Сарајеву, што је опет доказ да се достојанствено борио.

У Албервилу 1992.г. Бугарска је забележила највеће успехе у биатлону. Надежда Алексијева била је на корак од медаље у индивидуалној трци на 7,5 км. Она је била опет четврта и у штафети 3 х 7,5 км у којој је учествовала са Ивом Шкодревом и Силваном Благојевом. Питати се да ли је то успех или неуспех било би исто као да се чудимо је ли чаша полу-пуна или полу-празна.

И ево нама радости! На играма у Нагану пре равно 20 година Бугарска је доживела свој звездани тренутак. В биатлонској трци на 15 км Екатерина Дафовска је освојила прву у историји наступа Бугарске на ЗОИ, златну медаљу. Њена тимска другарица Павлина Филипова постала је четврта – само две стотинке су је удаљиле од бронзе.

Сјајно је било учешће Бугарске на ЗОИ у Солт Лејк ситију 2002. године – тада су бугарски спортисти, први пут на једној Зимској олимпијади освојили више од једне медаље. У брзом клизању на кратким стазама Евгенија Раданова се окитила сребром у трци на 500 м и бронзом на 1.500 м, а биатлонки Ирини Никулчиној припала је бронза у трци на 10 км. Бугарска женска штафета у саставу Павлина Филипова, Ирина Никулчина, Ива Карагјозова и Екатерина Дафовска завршила је четврта, а у уметничком клизању плесни пар Албена Денкова и Максим Стависки пласирали су се на седмо место, након скандалозног одузимања бодова због некаквог прекорачења времена од десетине секунде, што их је удаљило од могућности да постану олимпијски шампиони… Шта се све не догађа на Олимпијским играма!

И у Торину 2006. г. Евгенија Раданова у брзом клизању на кратким стазама у трци на 500 м освојила је сребрну медаљу, после чега је сматрана најуспешнијим бугарским спортистом на ЗОИ, не омаловажавајући при томе достигнућа свих осталих овде поменутих бугарских атлета.