Постоје различити начини путовања у прошлост. Ако се определимо за озбиљан научни приступ, треба да прегледамо солидну архивску грађу која садржи велики обим информација везаних за одређене историјске догађаје, али ће нам измаћи врло важни детаљи као што су мирис времена и емоције људи. Изложба под насловом „Поздрави из… Италије и Бугарске“ као да шареним балоном прелеће догађаје, традиције и укусе читавог једног столећа и завирује у поруке на жељно ишчекиваним разгледницама и маркицама залепљеним на њих. Она нам представља догађаје из прошлог века. 

Поставка, коју је у салама некадашњег кнежевског дворца приредио Италијански културни институт у сарадњи са Националним етнографским музејом, представља сличности и разлике историје два народа у 20. веку, као и како су различита политичка дешавања утицала на живот људи.

У релативно блиском периоду су се две земље ослободиле и створиле су самосталне државе, а бугарски добровољци су се борили у одредима гарибалдинаца, прича др Иглика Мишкова, кустос изложбе. Поред тога, Бугарска и Италија учествују у Првом и Другом светском рату, а 1946. била је година преокрета за њих. Тада су обе земље званично проглашене републиком, али су кренуле различитим путевима – док је преко једне спуштена Гвоздена завеса, у другој је почео велики индустријски развој, уз повећање потрошње и спровођење бројних реформи образовног система. Крајем 20. века је Италија увела евро као своју валуту, док је у Бугарској 1989. године срушен комунистички режим, а 2007. године је земља постала члан Европске уније.

И пошто делићи различитих животних прича стварају велики слику, како би она изгледала у заједничкој судбини једног Бугарина и једног Италијана из почетка минулог века?

Замислимо једног Бугарина који шета по Софији. Он ће видети многе нове зграде и превозна средства, приметити како су се промениле главне улице и уопште ће уочити промене које је претрпела урбана средина као последица развоја државности, наставља др Иглика Мишкова. Он ће обићи и музеје, баште кнежевског дворца, све је то нашло своје место на разгледницама које нам откривају више појединости о развоју града. Огледална италијанска прича, пак, открива како расте интересовање људи за одмаралишта и како културна дешавања заузимају битно место у њиховом животу. То је и разлог зашто се фотографија на којој је приказана сцена из једне представе у театру Ла Скала претворила у својеврсни заштитни знак на разгледницама. Овом разгледницом је особа која је имала прилику да гледа ову представу желела својим пријатељима да осете, па макар и из даљине, високу уметност. Код нас је ситуација била слична – након Уједињења Бугарске и њене индустријализације су људи постали образованији и почели су да се занимају за исте ствари као Италијани.

Најстарија бугарска разгледница на изложби датира из 1898. године а на њој је приказано добијање ружиног уља, док је на италијанској, с поштанским жигом из 1881. године, приказан Колосеј. Током година се садржаји и рукописи на разгледницама мењају, али једна ствар остаје непромењена – свака порука се завршава „Поздравом и пољупцима…“ 

Највише ми се допадају разгледнице на којима су приказана места која су заувек нестала или таква која су промењена – као што је случај са споменицима, улицама, каже Стефано Балди, амбасадор Италије у Софији. Кад човек види како су ова места некада изгледала, лакше и брже може да стекне слику о догађајима који су се збили у одређеном насељеном месту. И то важи за све градове. Ево, рецимо, док гледам разгледнице на којима су фотографије старе Софије и упоредим их са њеним савременим изгледом, примећујем промене које је доживело одређено место, локација, укључујући и зграду Амбасаде Италије.

Данас је селфи као тренд на друштвеним мрежама истиснуо разгледницу, поштанске марке се још увек могу видети кад се определимо за право правцато, папирнато писмо.

Фотографиjе: Дијана Цанкова