Једна изванредна слика тајанствене судбине васкрсла је из вековног заборава како би очарала, усхитила и распалила уобразиљу и знатижељу јавности. Она илуструје једну од најпопуларнијих библијских прича – последњу вечеру Исуса Христа са апостолима. Међутим, не ради се о још једном ремек делу западноевропског мајстора, него о остварењу бугарског сликара чешког порекла Ивана Мрквичке.

Ово је дело можда било елегантан украс у неком племићком салону, а вољом судбине је избачено, па је више година чамило у мраку, буђи и прашини. Пре 30 година „Тајна вечера“ Мрквичке се нашла у приватној колекцији пловдивског галеристе Димитра Инџова. Он је слику купио у ужасном стању и требало је да је у неколико наврата рестаурира, све док она није повратила свој исконски сјај. Колекционар не прича о томе где и под каквим околностима је открио тај Мрквичкин драгуљ који се сада први пут приказује на изложби приређеној у софијској галерији у улици Шипка 6, где је тренутно Савез колекционера приредио поставку дела старих бугарских мајстора.

Иако посвећена често обрађиваном у сликарству сижеу, „Тајна вечера“ Мрквичке поставља више питања него што даје одговоре. На први поглед у питању је приказ до бола познате сцене у којој се Христос обраћа својим апостолима речима: „Заиста вам кажем да ће ме један од вас издати“. И овде је присутна мистерија: ко стоји са леве стране Спаситеља – обично женствено приказивани у сликарству апостол Јован или блудна прељубница Марија Магдалена?

Не могу да дам категоричан одговор, јер он тражи веома озбиљно истраживање, али заиста је вероватно да то није Јован, већ Марија Магдалена – одговара Димитар Инџов. – Нарочито ако верујемо у теорије завере и романе Дана Брауна, у писања о Сионском приорату, о темпларима, ако верујемо да је Марија родила Христовог наследника. Као и то да су стара знања и апокрифне књиге пали у заборав. На вечери Христос јој даје парче хлеба (ако прихватимо да је то стварно она), док се на лицима апостола препознају различите емоције – неки су замишљени и забринути, други као да су у шоку, трећи пак постављају питања – да ли је он храни, зашто само њу, ко седи с леве стране – Јован или Марија Магдалена.

Док скоро сви уметници структуришу „Тајну вечеру“ хоризонтално, Мрквичка је изградио вертикалну и пирамидалну композицију у којој некако згушћује фигуре. Тако да оне нису статичне, већ изгледају динамичне, живе, психолошки обогаћене због позиције главе и тела и гестова руку.

У већем делу слика на којима је приказана Тајна вечера, Христос је узвишен изнад земаљског и пролазног, изнад материјалног, а на столу су само дрвена чаша, неколико празних тањира и хлеб – прича даље колекционар и подвлачи да овде чаша подсећа на Свети Грал у другим интерпретацијама – „са много орнамената она личи на драгоцени краљевски бокал. Одећа Христоса такође подсећа на царску, она је богато украшена – каже Димитар Инџов и подсећа да је Исус био проглашен „царем Јудеје“. Исто као и код Леонардовог ремек дела и овде ниједан лик није с нимбусом. Осим тога нашу радозналост изазивају знаци који се налазе иза драперија и посебно један од њих, баш иза Христоса. Тако да се намеће питање да ли је он стварно има ореол или знак на зиду само ствара такву илузију.

Обично Јуда Искариотски седи негде на крају стола или је у сенци, као што је код Да Винчија и само он је без нимбуса – говори о још једном иновативном елементу слике Димитар Инџов. – Код Мрквичке, међутим, он није на крају стола, нити у сенци, него се налази иза Јована /Марије Магдалене/ и приказан је у анфасу. То је први пут када Јуда је насликан фронтално, исто као и Исус Христос – мало савијен, са осећајем кривице, у рукама држи кесу, што алудира на тридесет сребрњака које је касније добио за издају Исуса.

Није јасно када је Мрквичка створио то своје дело, јер се година на слици не види добро. Међутим, колекционар претпоставља да је она рађена у Чешкој, пре сликаревог доласка у Бугарску 1881., пре него што је он постао један од утемељивача новог бугарског сликарства. Једно од објашњења зашто је Мрквичка одлучио да сакрије то своје ремек дело у сенци нечије куће прилично је једноставно, он наиме није желео да дође у раскорак са канонима цркве и тиме је наљути.

Превод: Александра Ливен