Недавно је објављена књига Петје Александрове „Бугари у потурлијама, али са цилиндром на глави”. Она је наставак књижевног дела у коме је нашло место 50 прича из Бугарске с краја XIХ и почетка ХХ века. Нова књига је под истим насловом, а садржи и исти број прича. Ерудирана и талентована ауторка води читаоце стазама прошлости. Наслов оба тома експлицитно садржи идеју о европској опредељености Бугарске, која излази ван оквира безвремености Османског царства. Међутим ова књига није излог државе која је „кренула према Европи“. И то је тако јер је европски пут Бугарске био пун противречности. У једној од прича сазнајемо како је држава покушавала да утиче на „независну” судску власт. Непокорни јавни тужилац који је у крајњој линији био уклоњен, био је не неко други, већ истакнути бугарски писац Алеко Константинов, сатиричар светског формата. Покушали су да га прикажу као некомпетентног, без сведочанства о завршеној основној школи, док је он био дипломирани правник. У другој причи показује се како држава подржава „слободно тржиште” сексуалних услуга. Међутим како не би конзервативни Бугари били револтирани, уведен је низ „моралних“ ограничења која звуче комично, рецимо жене које су нудиле сексуалне услуге нису смеле ићи у градско купатило истог дана када су тамо ишле „поштене“ жене. Али истовремено с тим бугарска нација напредовала је на пољу привреде, културе, образовања. Почеле су се појављивати велике личности које ауторка занимљиво описује, са свим њиховим контрадикторностима.

Зашто се Петја Александрова определила да пише о познатим личностима Бугарске из прошлог и претпрошлог столећа?

„Нисам уопште помишљала што би се могло оценити као важно, а што не, једноставно сам писала о свему што ми је било блиско к срцу” – каже ауторка. Једна од идеја је била показати како су тадашњи Бугари кренули према Европи. Међутим има случајева када је овај процес био контадикторан или тачније речено такав који се претвара у гротеску.

Понекад, има и таквих случајева. Приказани су и такви моменти када Бугари тешко прихватају новине. Или баш супротно – када желе да одмах уђу у корак са модерном техником. Такав је рецимо случај са појављивањем бицикала у Бугарској. Први бицикли су стигли из иностранства. Неки домаћи „мајстори“ су се одмах бацили да их имитирају, па су направили слична превозна средства која су међутим имала слабу прођу. Тадашњи Бугари су мислили да је превише чудно кретати се на два точка, па још и покушавати бити бржи од других - наставља Петја Александрова. Возити бицикл било је посебно ризично за углед дама.

Како ауторка оцењује своју књигу:Мени је важно да се на ову књигу не гледа као на право историјско књижевно дело, јер би се онда могли наћи бројни недостаци. Она је написана са смислом за хумор, снисходљиво према наравима из оног периода и са донекле женским погледом на ситнице и комизам ситуација.

Петја Александрова признаје да није открила неке велике тајне у архивима, она је иначе користила различите изворе, укључиво мемоаре, дневнике и писма који су већ познати. Битније је како се ти извори тумаче: „Занимљивост се понекад скрива у два-три реда подужег текста који нико досад није приметио, а који приказују неку интересантну причу из непознатог угла”.

Превод: Ана Андрејева