У галерији „Деби“ Националне школе ликовних уметности „Илија Петров“ приређена је поставка „Ритам“ која је посвећена самосвојном бугарском сликару Едмонду Демирџијану (1951-2009). Наслов није изабран случајно. Реч „ритам“ везана- је за још један таленат уметника – он свира на бубњевима. Изложба је приређена уз подршку Програма „Европа“ Софијске општине и фондације „Упркос“ а представља непозната јавности дела.

О човеку и уметнику Едмонду Демирџијану прича историчар уметности Марија Василева: „Едмонд је одрастао у сасвим обичној породици. Његов отац је био стругар, а мајка – кројачица. У ствари колико обична, толико и необична, јер су то били људи веома вешти у свом занату. О умећима његове мајке причале су се легенде. Тако да је он по свему судећи свој таленат наследио од родитеља, мада га нико није наговарао да се бави сликањем.“

Едмонд Демирџијан је завршио фрескосликарство на Националној академији ликовних уметности. Међутим, одмалена је испољио и свој музички таленат, а његов први инструмент је била свињска кожа затегнута преко бакиног ђерђефа за вез. Истовремено је био загрејан и за сликање.Очигледно је он то носио у себи те развио током година, каже Марија Василева. Она наводи да је сликар прошао кроз неколико етапа. У његовом уметничком стасању постоји један засебан период који изазива и веће интересовање критичара. Реч је о фигуралним композицијама Демирџијана које су реалистичке само на први поглед, јер у ствари представљају настране комбинације људи, бицикала, вешалица, капута, које у реалном животу не можемо да видимо онако како их је сликар приказао. А његови јунаци су стилизовани на неуобичајени начин, у духу гротеске.

„Последњих година он је максимално сузио сижее својих радова. Имао је омиљени мотив – висеће рибе које су и његов заштитни знак. И није се баш занимао за то шта ће испричати слика, него како ће на људе утицати комбинација боја, облика и линија.“

Приликом своје посете Варни 2008. године сликар је „коментарисао“ 4 своја дела извођењем на бубњевима. Према Марији Василевој, његова музика је веома „сликовита“, а ликовно стваралаштво – попут музике пуно „ритма и контраста“.

Ево и приче Едмонда Демирџијана о томе како је свакодневно балансирао живот сликара и музичара:„Музика је за мене била скоро све. Али ипак рецимо да сам 50 процената љубави према музици балансирао са 50 процената љубави према визуелним уметностима. Тако сам делио и време. Пола дана сам свирао на бубњевима и бавио се музиком...“

Он је био веома доследна особа, у детаљима је изучавао историју музике те посебно развој удараљки… Едмонд је био у потпуности посвећен уметности. И као да га ништа друго није занимало. За њега није било важно да ли је Нова година или рођенданско славље – радио је без изговора. Сваког дана. И радио је то са невероватним задовољством.

Едмонд Демирџијан је обожавао младе људе, сликаре и музичаре, увек је волео њихово друштво. „Тако да је идеја приредити поставку у Националној школи ликовних уметности добра и успешно реализована, тим пре што је и он кренуо одавде“, каже Марија Василева. А од 2010. године, фондација „Едмонд Демирџијан“ сваког септембра додељује награду савременим младим сликарима.

Што се тиче суштине стваралаштва Едмонда Демирџијана, Марија Василева каже:„Едмондово стваралаштво је пуно позитивне енергије, те се стога свиђа многим људима. Његова дела су апстрактна, али увек са елементом стварности који нам помаже да се осећамо угодно. А његове јарке боје, незаборавна визија и енергија освајају срца поштовалаца.“

Превод: Александра Ливен