Уочи најтужнијег дана Страсне недеље Национални филхармонијски хор и Софијска филхармонија ће извести „Реквијем“ – једно од емблемских дела Ђузепа Вердија. Велики Италијан се обраћа идеји о таквој композицији 1868. години када умире Ђоакино Росини. На предлог Вердија неки од најугледнијих италијанских композитора се удружују како би створили мису као успомену на свог великог колегу. Међутим, ова идеја није остварена. А Верди одлучује да посвети свој „Реквијем“ Росинију и почиње рад на њему. Озбиљан подстицај да га заврши била је и тужна вест о смрти Алесандра Манцонија – писца-романтичара кога Верди искрено поштује и воли. У Бугарској дело су више пута изводили различити састави и солисти, а појединости о концерту 5. априла у дворани „Блгарија“ сазнајемо од диригента Најдена Тодорова:

Према маестру Тодорову, извођачки састав је дивна комбинација звезданих солиста, хора и оркестра:

Имам велико поверење у неке људе које сам упознао поводом нашег заједничког рада и често се уздам у њихово мишљење када немам довољно властитог искуства. Тако смо бирали и солисте за Вердијев „Реквијем“. Са некима од њих смо били заједно на сцени и раније. За мене је увек велико задовољство да радим са сопраном Маријом Цветковом. Она је тумачила главну улогу у опери Шостаковича „Катерина Измајлова“ чију смо премијеру у Софији остварили заједно са опером града Русеа. Иначе ја сам дириговао „Реквијем“ у Швајцарској и Италији, када је Марија била међу солистима. Сећам се дивне реакције публике и критике тада. Друга солисткиња је Веселина Кацарова – име које само говори о себи и није потребно да је представљамо меломанима. Лично ја први пут радим са њом, али већ после прве пробе сам био очаран и срећан свиме што сам чуо и осетио. Она није само сјајна певачица, са њом се лако ради, што је за мене изузетно важно. Публика ће уживати и у извођењу Марија Маланинија – блиставог италијанског интерпретатора кога добро знам, типичног белканто тенора. Увек када имам прилику за то, радо сарађујем са њим. Обожавам не само његов леп глас, него и његова музичка знања и вештине. Он поседује огроман вокални таленат и зна како да извуче из себе оно најбоље. О басу Сирилу Роверију доста сам чуо, а уважио сам и препоруку Веселине Кацарове и убеђен сам да је избор био добар. Ту је и Капела – како зовемо наш Национални филхармонијски хор. Ово дело као да је за њу створено. И најзад, али не по значају, срећан сам што радим са Софијском филхармонијом – једним од мојих омиљених оркестара чији чланови као да знају да читају мисли и осећања.

Превод: Александра Ливен